НИ СТАТУТАРНО, НИ КОЛЕГИЈАЛНО

Данило Н. Баста* Ова седница сазвана је с једном тачком дневног реда: Стање у Одељењу друштвених наука. Какво је то стање? Довољне су две речи да га обележе: тешко и поразно. Поготово је такво после „ванредног састанка нашег Одељења“, како су га назвала четворица учесника тог састанка одржаног 15. јуна у потаји. У тексту експресно упућеном после тог састанка председнику САНУ, није речено ни ко је сазвао састанак, ни у које време и у којој просторији је одржан, ни ко је њиме председавао, ни који је дневни ред имао, ни каквим гласањем су донете његове тобожње одлуке, ни ко је водио записник итд. Није случајно што су учесници састанка и потписници текста који је на овој седници пред свима нама, избегли термин скуп, свакако знајући да скуп одељења, сходно Статуту САНУ, сазива његов секретар, у овом случају академик Часлав Оцић. Ко је тај самозванац који је одиграо улогу дублера постојећег секретара Одељења друштвених наука, мени није познато. Али ми је и те како познато – јер сам по образовању и правник, мада никако врхунски – да се састанак о којем је реч, са свим трима квазиодлукама које су на њему донете, не може сматрати правно ваљаним, статутарно заснованим и законитим. За мене је горко разочарање што су на таквом састанку учествовали и у доношењу таквих одлука суделовали, па их својим потписима и потврдили, колеге академици и правници Тибор Варади и Коста Чавошки. Исто такво разочарање обузело ме је и због тога што ниједан од њих, макар из разлога елементарне колегијалности ако не већ из разлога заштите какве-такве правности, није поставио питање да ли је на састанак позван Данило Баста, бивши секретар Одељења друштвених наука, на чији секретарски рад нису имали примедаба ни они, нити било ко други. Поштоване колеге, изјављујем овде с пуном одговорношћу да ме нико није позвао на „ванредни састанак“ Одељења одржан 15. јуна. Молим вас да ту чињеницу узмете у обзир. По мом суду, већ је она – наравно, не зато што сам ја у питању, јер би исто било да је у питању било који други члан Одељења – сасвим довољна да се тај састанак данас и овде прогласи нестатутарним, а све његове одлуке ништавним. Смена секретара одељења у САНУ пре истека његовог мандата није мала и безначајна ствар. Напротив, у историји САНУ то је (или ће бити) крупан и значајан догађај. Нарочито онда када се изведе на начин како је то покушано 15. јуна са секретаром Одељења друштвених наука једним непромишљеним и неодговорним чином. (Узгред, посебна саблажњивост тога чина проистиче из тога што се он одиграо баш на дан комеморације покојном академику Војиславу Становчићу, негдашњем секретару Одељења друштвених наука, којом приликом је легални секретар нашег Одељења, који је и организовао тај комеморативни скуп, био грубо спречен да му председава (!), па минут ћутања, како би доликовало, није био на почетку, него на крају комеморације!) Прихвати ли се тај покушај смењивања садашњег секретара Одељења друштвених наука, била би то претешка, ружна и погубна сенка на САНУ. Коме је она потребна? Шта би се тиме постигло? Чији би интереси тиме били намирени? Све што се у последње време збива у Одељењу друштвених наука и око њега, има дубље корене у катастрофалним резултатима по то Одељење на трима изборним скупштинама одржаним 2009, 2012. и 2015. године. Не знам да ли се нешто такво икада догодило у целокупној историји САНУ. Нико никада није сматрао да треба да преузме макар и симболичну одговорност за такве исходе, који су загрозили голом опстанку Одељења, али такође бићу и сврси Академије. Као секретар Одељења поднео сам оставку после несхватљивог резултата на изборној скупштини 2015, када ниједан од петорице изврсних кандидата није добио ни приближно потребан број гласова да би био изабран. Преузео сам тако одговорност, али сам у томе остао усамљен. Не могу да се отмем утиску да се на уништавању Одељења друштвених наука ради смишљено, плански и доследно. Тај утисак ме спречава да недавно усвојене статутарне промене прихватим као делотворне. На крају, не знајући да ли је скуп попут овог статутарно овлашћен и надлежан да доноси одлуке, предлажем да он, из свих изнетих разлога, заузме став да је „састанак“ од 15. јуна правно невалидан, да су његове одлуке правно необавезујуће и да се питање поверења легалном секретару академику Чаславу Оцићу врати у Одељење друштвених наука, где ће се, када се за његову смену поднесе образложен предлог, о њему одмах расправљати и одлучивати. („Оштре несугласице“ као разлог не могу бити довољне, јер треба размотрити и њихове узроке.) Поуздано знам да садашњи секретар не жели да по сваку цену остане на ионако незахвалној функцији. Потребно је само да се то питање реши у самом Одељењу (а модалитети прихватљивог решења постоје), на основу академске солидарности, у интересу Одељења, а тиме и у интересу САНУ. Свако друго решење (а понајмање завереничко) неминовно ће се показати као погубно и ове куће недостојно. Реч на седници Председништва и Одељења друштвених наука САНУ 22. јуна 2017. *Академик  САНУ ПОЛИТИКА, 26. јун 2017, стр. 22.