По чему су Срби и Руси слични?

Русима и Србима, у целини гледано, својствено је јунаштво и воља да дођу до победе. Илустрација: AFP

„Исти отац!”, „Толико личи на мајку/бабу/брата...” – то су фразе којима људи често описују некога. Ако бисте их питали да објасне у чему се састоји та сличност, они би се највероватније збунили и покушали би да у тренутку пронађу какве-такве заједничке црте људи које пореде. Узрок збуњености је у томе што се закључак о сличности или разлици обично изводи на основу општег утиска о нечијем изгледу или понашању, а не на основу детаљног поређења очију, интонације, карактерних особина, облика носа...

Исто важи и за поређење читавих народа. Лако је рећи да Срби и Руси имају доста сличности. Далеко је теже објаснити (самом себи и другима) у чему се састоји та сличност. А и зашто би се то радило? Зар није довољан унутрашњи осећај да смо ми братски народи? Пракса показује да није довољно. Ради успешне сарадње у свим сферама – од бизниса до личних односа – боље је знати у чему личимо једни на друге као близанци, а по чему се разликујемо као дан и ноћ. Подстакнут љубављу према тешким задацима, аутор ових редова ће на сопствену одговорност покушати да издвоји и опише сличне особине код Срба и Руса, а ви, драги читаоче, можете оспорити сваку тачку понаособ (само не заборавите да ово нису резултати психолошког истраживања, него обична запажања самог аутора и његових познаника).

Прекаљени тешком прошлошћу

Наши народи су током своје историје били на великим искушењима. Турски и монголско-татарски јарам, Први и Други светски рат, неколико трансформација државе са променом владавине и политичких режима, губитак дела територије и вишегодишњи период економске рецесије. Све те невоље и патње су оставиле неизбрисив траг у руским и српским срцима и допринеле формирању стабилног карактера код представника наших народа. Као што је познато, челик се кали у ватри. Неће бити претерано ако кажемо да је Русима и Србима, у целини гледано, својствено јунаштво и воља да дођу до победе, као и спремност да се жртвују за добробит отаџбине. И наравно, пажљив однос према сопственој историји и поштовање успомене на претке.

Љубимац наших народа Фјодор Достојевски (о њему мало касније) говорио је да се срећа купује страдањем. Чини се да Срби и Руси ка својој срећи иду управо тим путем (истина, најчешће не иду њиме по својој вољи).

Млади Србин на Газиместану. Илустрација: Алина Јаблочкина

Култ моћи

Горепоменута тешка историја вероватно је допринела развоју култа моћи код Срба и Руса. То се пре свега тиче представа о добром владару. И у Русији и у Србији се сматра да шеф државе треба да буде јака личност, чврст и озбиљан... Укратко, треба да буде као Владимир Путин. И армија треба да буде моћна, и зато многи у Русији сматрају да је исправно што се на њу троши значајан део буџета. Ни Србима ратоборност није страна (увек са ослањањем на Русију). Често се може чути или прочитати како Срби чекају да им Русија поклони (или прода) неколико противваздушних ракетних система С-300. То је разумљиво, јер ако је неко стално изложен нападима, он се и нехотице навикава на непрекидно јачање своје одбране.

Срби са портретима Владимира Путина. Илустрација: AFP

Треба додати да моћ као обавезна особина не важи само за председника и армију. Српкиње и Рускиње не воле „шоње”. Мушкарац мора бити прави епски јунак (или бар десети део епског јунака).

Зашто се Рускињама свиђају српски мушкарци?

Склоност ка теоријама завере и тражењу криваца

Омиљено руско питање је „Ко је крив?” Никоме, наравно, не одговара да окриви самога себе, и зато Руси чак и за сопствене грешке понекад окриве неког другог – родбину, колеге, комшије, власт, опозицију, Американце, Европљане... Није битно кога. Тражење криваца за све невоље у комбинацији са интересовањем за историју (што не подразумева и добро познавање историје) погодно је тло за ницање свакојаких теорија завере, које су популарне и код Срба.

Ту се може убројати и љубав према митовима. Међу Русима и Србима има доста обичних људи, али и научника који воле да тумаче историјске догађаје и чињенице искључиво у своју корист, а понекад и да измишљају алтернативну историју. И то се може објаснити тешком прошлошћу, а често и непријатном садашњошћу, по принципу: „Ако сада ствари стоје лоше, нека бар у прошлости ми будемо најстарији, највећи и најправичнији народ”.

5 теорија завере: у шта верују руски конспиролози?

Дискусије и телевизор

У једном шаљивом списку особености Србије и Срба пише: „Србија је земља где оћоравиш од телевизора”. Исто се може рећи и за Русију. Велики број њених грађана (можда изузев омладине) гледа телевизор готово сваког дана. Пензионери и незапослени седе испред телевизора од јутра до сутра. Ето због чега у Русији, као и у Србији, свака бака која седи испред улаза у зграду зна све најновије вести и „разуме се” у високу политику, економију, међуљудске односе, спорт, џет-сет... Човек обично жели да подели са неким стечено знање, и због тога су и Србин и Рус увек спремни да размотре ситуацију у земљи и свету. Понекад се такве дискусије завршавају великом свађом, поквареним пријатељством или „цепањем” породице на два непомирљива табора, на пример на националисте и западњаке (у Србији), односно на „ватнике” и „либерасте” (у Русији). Сви ти окршаји делују прилично апсурдно, али руски и српски „експерти фотељаши” се страствено упуштају у њих, јер захваљујући телевизору они „све знају боље од свих”.

Та загонетна руска душа

Љубав према руској култури

Без претеривања се може рећи да Русе и Србе повезује руска култура (посебно књижевност). Сви смо се ми својевремено заједно са Раскољниковом питали „јесам ли ја дрхтава твар или имам право”, гледали смо у небо изнад Аустерлица заједно са Андрејем Болконским и замирали од одушевљења на првом балу Наташе Ростове, писали смо писма Оњегину заједно са Татјаном и у вишњику туговали за временом које одлази. Срби познају и воле руске писце, мислиоце, композиторе, сликаре, редитеље и друге културне раднике. Поједини Срби причају како су почели да уче руски језик читајући дела руске класичне књижевности, јер су желели да читају Толстоја и Достојевског у оригиналу.

Са друге стране, очигледно је да Руси воле и чувају своје културно наслеђе. Да бисте се у то уверили биће довољно, на пример, да посетите акцију „Ноћ музеја” која се организује сваке године. Те ноћи музеје посећује огроман број људи свих узраста. Уосталом, културне установе су пуне посетилаца у свако време. Штета је само што Руси не познају довољно српску културу.

Шта је најтеже Русима у српском језику, и Србима у руском?

Приврженост традиционалним породичним вредностима и православна вера

Руси и Срби су већином конзервативни. Породица има велики значај у њиховом животу, и то породица патријархалног типа (чак и ако је главна улога мушкарца само привид, а за све се пита жена). Усамљеност у зрелом добу се третира као одступање од норме („ако није ожењен/удата, то значи да са њим/њом нешто није у реду”). У српском и руском друштву је, у целини гледано, формиран негативан однос према људима нетрадиционалне сексуалне оријентације.

Храм Светог Саве у Косовској Митровици. Илустрација: AFP

Велика пажња се посвећује деци. Родитељи улажу напоре и новац у њихово образовање и васпитање. Полази се од тога да деца када одрасту треба да се брину о старим родитељима (што није увек случај).

Такав однос према породици се у великој мери заснива на православним канонима. Руси и Срби већином и даље исповедају православну веру, и на неки начин се труде да живе у складу са њеним одредбама. Православље као кохезиони фактор игра важну улогу у јачању односа наших народа.

Породични живот „као у руском роману”

Љубав према прославама и гозбама

И Руси и Срби воле добро да се одморе и обележавају празнике „како доликује”. Од грађанских празника у Русији се посебно бурно прославља Нова година. Поред тога, Руси праве и велике свадбе. Раније је прослава трајала два дана, а позивани су чак и веома далеки рођаци. Нове генерације полако одустају од такве праксе (углавном из финансијских разлога).

Представници наших народа воле добар залогај, и зато на празничној трпези обично има много специјалитета (посебно ако се не празнује у ресторану, него у кући). Али у томе ми Руси никада не можемо надмашити Србе. Толико хране колико сам видела на слави и рођендану у Србији нисам видела ни на једној руској гозби.