Накнадна памет НАТО официра: Касни зов убијене истине

Београд – Кад букне рат, прво погине истина, често је цитирана реченица Артура Понсонбија, а сваки нови сукоб на планети земљи изнова би потврђивао изреку британског политичара од пре једног века. Отуд не чуди што пензионисани италијански генерал Бјађо ди Грација на питање шта је било повод да напише књигу „Зашто је НАТО бомбардовао Србију 1999?“, без двоумљења одговара: „Истина, пре свега.“ Како је истина о последњим ратовима на Балкану у великом дефициту, то се књиге попут Ди Грацијеве у Србији дочекују као зрачак наде да ће се на сложене догађаје с краја 20. века у будућности гледати очима мање пристрасних посматрача. Још ако је писац био и учесник у конкретним догађајима, као што је случај са Италијаном, писано сведочење добија додатно на тежини. Ди Грација је недавно у Београду промовисао своју књигу, објашњавајући зашто сматра да хуманитарни разлози којима је НАТО правдао агресију на суверену европску државу нису били једини због којих се Алијанса усудила на прву војну интервенцију у Европи после Другог светског рата. Било је ту и доста геополитичких циљева и интереса Вашингтона и кључних западних земаља, сугерисао је пензионисани италијански официр. „Верујем да је у западним земљама свако имао јединствен став о питању из наслова моје књиге. То је онај исти став пласиран посредством медија, који су били једнострани. Кад сам се, по завршетку свих дужности на Балкану, вратио у Италију, колеге, пријатељи и породица питали су ме о великој југословенској трагедији. Са свима њима било је веома тешко да се полемише. Јер, кад год бих им поставио питање зашто је НАТО бомбардовао Србију, одговор је био јединствен: да би се спречило етничко чишћење над косовским Албанцима. Али, кад бих онда запитао да ли је то довољан разлог да бомбардујете читаву једну нацију, одговори су били различити“, објашњавао је Ди Грација новинару београдске „Политике“. Биографско аналитичко сведочење Бјађа ди Грација само је последњи међу насловима објављених на Западу који не дувају у исту тикву утабаних „истина“ о добрим и лошим момцима, где је улога негативца по правилу досуђена само једној – српској страни. Као што су са подозрењем дочекивали и мемоаре холандске форензичарке Хелене Ранте, „Миротворца“ канадског генерала Мекензија или књигу „Ја и ратни злочинци“ Карле дел Понте, тако и „накнадну памет“ италијанског официра део српске јавности дочекује са уздржаношћу. „Дошао да нам ували књигу и на нама да заради“, „искупљује сопствену савест“, па све до питања зашто је у оно време ћутао, само су неки од коментара поводом представљања овог дела у српској престоници. Социолог Слободан Антонић сматра да мотиви аутора оваквих сведочења нису битни. „Они су можда важни са становишта етике, за процену личног поступања, али је врло важно да се истина кад-тад сазна. То је врло важно да бисмо могли да процењујемо актере који су и данас на политичкој и историјској сцени. После оваквих сведочења, ко год да верује у америчке медије и званичнике и њиховим савезницима који их следе, или је врло наиван или је покварен“, каже Антонић. „Ја сам генерал, војник који слуша своју државу. Верујем у њу и учинићу све што могу да је очувам. С друге стране, то ме не спречава да искажем шта мислим и шта осећам“, одговара Ди Грација, када га колега пита да ли осећа „бар делимично и личну одговорност за све патње које су се дешавале на овом поднебљу“. Историчар Чедомир Антић не сматра да оваквим књигама појединци искупљују сопствену савест. „Прошло је много времена, па могу себи да дозволе да буду објективни. Неко је то радио из предрасуда, неко из необавештености, неко за новац“. Албанцима одговарао Рачак „У почетку нисам веровао у српско објашњење Рачка. Тек када сам после неколико дана срео једног колегу, италијанског официра на дужности посматрача Оебса, рекао ми је: „Бјађо, ово није као што приказују на телевизији. Обавестио сам о томе и шефа мисије (Вилијама Вокера).“ Он је први стигао на место догађаја и није затекао призоре које су потом пренели медији. Али, пошто је послао извештај шефу мисије, ништа се није догодило. У сваком случају, верујем да су косовски Албанци били срећни кад се десио Рачак и да би га, да се није десио, свакако у погодном тренутку измислили“, наводи италијански генерал за „Политику“.