Ултиматум Катару – разлози и циљеви

Катар је од Заливских земаља, које су с њим једнострано прекинуле дипломатске односе, добио листу захтјева, а тражи се да их у року десет дана испуни. Од Катара се тако захтијева да угаси телевизију „Ал-Џазира“ и њене подружнице, прекине дипломатске везе с Ираном и војну сарадњу са Турском, као и везе са „терористичким организацијама“. То указује на даљу ескалацију кризе са сусједима и тешко предвидљиве опције развоја ситуације. Иначе, америчка администрација је веома незадовољна својим савезницима на Блиском истоку, како Катаром тако и Саудијском Арабијом, због инфериорности коју у Сирији њихове јединице показују пред патриотизмом и технологијом руских војних снага. По Американце лоше иде и у Авганистану. У Украјини, такође, ствари иду низбрдо. Сједињене Државе маестрално одржавају замрзнуте конфликте које могу активирати кад год пожеле. Примјери за наведено су нестабилне владе у Македонији, Украјини, Авганистану, Либији и Ираку. Слична операција је успјешно завршена у БиХ, а сада се припрема у Заливским земљама и Србији. Треба напоменути да на Балкану, с обзиром на различите интересе, постоје вишеслојне опције и могућности. Наравно да се сличан сценариј припрема и на Косову. У контексту косовске комбинаторике из Вашингтона је наложено да се у Албанији измире опозиција и Еди Рама. Кад је ријеч о Балкану, оно што посебно интригира везано за активности САД је анимирање Турске. Током недавне кризе у Заливу, САД су тестирале Турску, која је одмах притекла у помоћ овој држави. Турску, наиме, САД планирају да поново употријебе на Балкану, будући да цијене да Турска на овом подручју има велики утицај, не у економском, већ у религијском смислу. Турској се нуди „надлежност“ над територијом некадашње Отоманске империје, с тим да би се у тој варијанти одустало од стварања Велике Албаније. У том контексту треба посматрати и тумачити Ердоганово недавно јавно противљење проширењу Албаније на рачун сусједних држава. Наведени план подразумијева кооперативност Турске у Сирији, гдје се очекује да направи отклон од Русије и пружи максималан допринос у рушењу Асада. У истом пакету Турској се нуди савезништво против Ирана и ревитализација покрета Муслиманска браћа, чији идеолог Јусуф Карадави ужива Ердоганову наклоност и гостопримство. САД без Турске не могу утицати на кавкаске државе, нарочито су у том погледу немоћне када је ријеч о туркофонским државама. Турској се стога нуди да буде дио америчке коалиције на Блиском истоку. Наиме, САД веома брине могућност да снаге Сиријске арапске армије заједно са Русима дођу у посјед документације и доказа који су незгодни по САД. Из истог разлога је Алепо грчевито брањен и освојен тек када је допуштено да се аутобусима евакуишу јединице „побуњеника“. Како би се уклонили неугодни трагови чак је и полуизлијечени Багдади враћен у Сирију. Дубока држава је до те мјере забринута да је од Трампа тражено да нападне Дамаск не обазирући се на могућност да бомбардовању буду изложене и руске снаге. Исламска држава се руши. То је разлог за дестабилизовање Заливских држава. Тражи се кривац за спонзорисање Исламске државе, а та „част“ првобитно је била намијењена Саудијској Арабији, али се краљевина откупила за 110 милијарди долара. Како се ствари одвијају амнестија би Саудијску краљевску кућу могла коштати и додатних 200 милијарди америчких долара. Новац ће бити исплаћен кроз куповину америчког оружја и технологије, али знатан дио и у готовини. Саудијсци би у истом пакету требало да буду амнестирани и за рушење Кула близнакиња. Што се Катара тиче, Обама, тј. Клинтонови су Доху увијек сматрали за стратешког савезника те је Катару било допуштено да преко универзитета које су чланови краљевске куће оснивали и финансирали шири идеологију Муслиманске браће. Додатни разлог за стварање кризе везано за Катар је намјера да се створи нова арапска коалиција под вођством Ријада као главног америчког савезника у прокламованој борби против тероризма на Блиском истоку, тј. у Сирији и Ираку, у Авганистану, чак и у Египту. Стварање ове коалиција има само један циљ – да закомпликује ионако сложену ситуацију на Блиском истоку и Заливским земљама, а све води према коначној одредници, Ирану. Заливске земље ће под америчким вођством промовисати опозицију у Сирији, Ираку, Авганистану, док би се Хамас због подршке коју ужива од Ирана, брзо могао наћи у проблему као и сви које Иран подржава. Као одговор Ирана услиједило је захлађење односа са Ријадом а у Сирију је стигао и командант иранске Револуционарне гарде Хасан Сулејмани. Напетост на Блиском истоку перманентно расте.