Зашто Београд није српски град?

Да је Београд град који у друштвеном смислу држи анти-национална елита, најпре се може описати кроз културни шок који доживе сви који у њега дођу из провинције српских земаља. Посебно се то осети на кожи Срба из Републике Српске. Они студенти који дођу из Српске да студирају у Београд, долазе са предубеђењем да ће провести 4 године живота у српској престоници. Родитељи су их васпитавали да је Србија мајка, а да је Београд глава мајке. Међутим, одмах бивају изложени вриштећем, анти-српском мејнстриму који постоји и на улицама града, и у медијима, и у друштвеним круговима без обзира на године оних који га заступају. Тим мејнстримом већ седам деценија диригује другосрбијанска елита којој је седиште у Београду, тачније у “кругу двојке“. Са друге стране, српска национална идеја постоји, али је на маргинама друштва у Београду. Катакомбна, национална елита једва опстаје као друштвени прикључак мејнстрима, и то пре свега захваљујући појединцима у културним, образовним, медијским, научним и институцијама државне управе. Организованог јавног дискурса нема, јер су ти појединци под сталним притиском мејнстрима. Како је дошло до тога? Коминтерновски доктринарни принцип је, између два велика рата, налагао да се револуција спроводи кроз сузбијање буржоазије доминантне нације у држави у којој се жели спровести комунистичка револуција. Другим речима, уколико желе да спроведу комунистичку револуцију у предратној Југославији, они за главног непријатеља морају узети српску буржоазију. Исто је било и са Руским царством и Русима. Највећа нација није проблематична само због постојеће буржоазије, већ остаје потенцијални извор реакције, те се мора политички, економски и демографски ослабити. Отуда је авнојевским границама српска нација политички расцепкана у више република. То није било довољно, па су једино у Србији (као и даље највећој републици) уведене аутономне покрајине које су Уставом из 1974. добиле готово државне ингеренције. Циљ комунистичке револуције је дакле био, да се сузбије национални идентетит доминантне нације као будући генератор контрареволуционарних стремљења. Лењинистичка доктрина је у ту сврху подстицала и еманципацију мањих нација које раније нису као такве постојале, а само да би се разградило јединство доминантне. Крајњи циљ је био стварање новог класног идентитета свих грађана, којим би се заменио национални. Остварење тог циља је сложено и мора га спровести друштвени круг високо образованих и друштвено високо позиционираних појединаца. Насељавање центра Београда после 1944. се спроводило по критеријумима удомљавања нове комунистичке елите. Насељавање се по правилу вршило насилно уз протеривање старих власника кућа и станова и отимања њихове приватне својине кроз конфискације. Оно је географски, демографски, али и социјално-политички планирано. Такве процесе су спроводили припадници нове елите попут Моше Пијаде и Милована Ђиласа. Другим речима, глава југословенске комунистичке елите је смештена у нову престоницу комунистичке федерације – Београд. Нова елита у настанку, је наравно бирала најексклузивније пределе и постојеће објекте за становање, привређивање и управљање. Пример томе би било системско насељавање вила на Дедињу. То је зачетак укорењивања елите којој је главни критеријум еманципације у елиту био поменути коминтерновски принцип – обрачун са српском буржоазијом и српским национализмом. Отуда сличних проблема данас нема у престоницама бивших република попут Загреба, Сарајева, Скопља, Подгорице, јер су најзагриженији комунистички идеолози као награду добијали Београд. Та елита је од тада, у свим кључним тренуцима, заузимала исти идеолошки принцип, готово по инерцији. Сукоб са Стаљином је заправо био скуоб са суверенистичком и происточном струјом у оквиру комунистичке партије. После тога Тито је под утицајима те елите увео Југославију у Балкански савез са Грчком и Турском, и тим је фактички повезао са НАТО. Та иста елита је изгурала Леку Ранковића, и све српске елементе из оквира комунистичке партије Србије. Голи Оток је био инструмент у истом циљу. Отуда шездесетосмашка побуна код нас има исти предзнак. Та побуна једног Тита критикује за неспровођење изворних принципа. Док у Загребу настаје национални МАСПОК, у Београду настаје круг ткзв. Либерала под вођством Марка Никезића и Латинке Перовић, а који су се залагали за још доследније спровођење комунистичких принципа, против интереса српске нације. Отуда их данас јесте правилно називати и “леволибералима“. Чувена Осма седница ЦК СКЈ 1987. године, није сукоб између национално и интернационално оријентисаних елита, између Стамболићеваца и Милошевићеваца, већ унутрашњи сукоб комуниста у којем привремено у дефанзиву прелази другосрбијански елемент. Доласком на власт Слободана Милошевића настаје “прва Србија“ како је “леволиберали називају“. “Прва Србија“ је за њих комунистичка елита Добрице Ћосића и Слободана Милошевића. За леволиберале “Прва Србија“ није довољно идеолошки одана изворним принципима лењинизма и коминтерне, и они себе зато називају “Другом Србијом“ која ће наследити Србију. То се и десило после 5. октобра 2000. уз сарадњу са страним фактором којем не одговара смер српског националног интереса. Истакнути другосрбијанци овог периода су људи попут Чедомира Јовановића и Драгољуба Мићуновића. Отуда и произилази природно савезништво српских Другосрбијанаца/леволиберала, са западним центрима моћи. Због тога и јесте било природно да другосрбијанска, леволиберална, анти-национална елита преузме светски мејнстрим мондијалистичког интернационализма. Природно савезништво Наташе Кандић и Ђорђа Сороша.   Ликург, рођен у кругу двојке   www.nacionalnaavangarda.rs/2017/06/13/zasto-beograd-nije-srpski-grad/