Откако је америчка „дубока држава“ најавила повратак САД на Балкан, откочен је и окончан процес пријема Црне Горе у НАТО, који је Трамп био одложио. Македонија је капитулирала пред Заевим и Ахметијем. Тачи и Харадинај су добили прецизне инструкције Вашингтона како да легализују „косовску“ армију. A Вучић сваки час добија упозорења да Србија – и без уласка у НАТО и без санкција према Русији – мора да поштује доминцију суперсиле у региону. Иако је Хојт Брајан Ји у својој блиц инспекцији балканских пријестоница (Тирана, Подгорица, Скопље, Приштина, Београд) заобишао Сарајево, било је ипак довољно да овај Американац у једној изјави именује Додика као реметилачког сецесионисту, па да Изетбеговић устане из мртвих и испрси се. Подсјетио је Бакир на јунака из анегдоте о слону и мишу, који заједно прелазе преко дрвеног моста. Мост се тресе, а миш вели слону: „Ала дрмамо!“ Прије тога, а пошто је промашио са обновом тужбе „БиХ“ против Србије за агресију и пристао на хрватску изборну јединицу, изазвао је толики гњев сународника да је рејтинг СДА спустио на ниво са кога је у прошлости губио изборе, а нови се спремају већ догодине. То је по неким процјенама могло да га кошта функције предсједника странке већ на некој од наредних сједница Главног одбора. Али, „замјеник помоћника“ у Стејт департменту, азијатског презимена, поријекла и лика, дао му је кисеоник у задњи час. На обиљежавању 27. годишњице оснивања СДА Бакир је најприје подсјетио чланство и руководство да је водећу муслиманску странку створио његов отац Алија. А порука је да му је странка бабовина, коју, по породичном праву о насљеђивању, нико нема право да узме. Али, чак више него партијској задужбини Изетбеговића, Бакир се посветио Додику, кога у Сарајеву мрзе више него Караџића и Младића – заједно. -„Додик већ деценију зауставља и слаби БиХ, а СДА зауставља и слаби Додика“ – соколио је Бакир своје партијске другове, а да није ни свјестан да је тиме потврдио да Босна већ десет година слаби, док се он и странка опсесивно баве само Додиком. - „Додик тврди да може подијелити БиХ или барем вратити стање на оно што он зове изворним Дејтоном, дакле поништити реформе које смо постигли у времену 1996 – 2006.“ – Истина је, међутим да Додик никада није рекао да може да подијели Босну него да се она спонтано распада по шавовима РС и Х-Б. Оно пак што „Додик зове изворним Дејтоном“ јесте споразум који је потписао и Бакиров отац Алија у Паризу децембра 1995. А што се тиче постдејтонских и антидејтонских реформи, наметнули су их инострани протектори, а данас и они кажу да је стање у БиХ горе него што је било 1995, прије тих реформи. -„Додик је одстрањен са државног нивоа и из дипломатских представништава и стављен је на црну листу Стејт департмана јер је дрско вријеђао представнике међународне заједнице, против њега је покренут поступак у Суду БиХ.“ – Јесте, у заједничке органе су изабрани представници РС из СЗП-а, али уз подршку СДА, па је опозиција због своје политике доживјела дебакл на локалним изборима. Додик заиста „дрско вријеђа странце“, али само када им узвраћа што исто чине Српској и њеном предсједнику. Најзад, Суд БиХ се не помиње у Дејтонском споразуму и зато Додик тражи да се Српској врати отета правосудна надлежност. Истина је и да он не може да путује у САД, али ни амерички званичници, попут амабасадорке Морин Кормак, нису поздрављени у РС. -„Кулминација такве Додикове политике су неуставни референдуми, одликовање пресуђених ратних злочинаца и планирање референдума о отцјепљењу РС из БиХ“. Референдум у демократији не може да буде неуставан, и зато се Дан РС и даље слави 9. јануара. Ратним лидерима РС који су још Хагу нису изречене превоснажне пресуде па за њих важи презумпција невиности, а они који су већ одлежали казну сада су пуноправни грађани, па тако предсједник РС може да их одликује. Додик никада и нигдје није изнио никакав план о отцјепљењу, него о осамостаљењу, а да`то није исто, Бакир би могао да се сјети како је то његов тата радио у односу на СФРЈ. Али, све и да је тако како је исконструисао на рођенданском слављу странке, да ли лидер СДА, њено бројно чланство и масовне присталице заиста мисле да би одласком Додика Срби у РС окренули ћурак и засукали рукаве да граде Босну по бошњачкој мјери? Заборављају да је и Додик почео као бивши реформиста, вођа лојалне опозиције у ратном парламенту РС, прагматични предузетник и мирнодопски премијер кога је подржавала „међународна заједница“, а Бошњаци га прижељкивали на челу читаве БиХ. Али, није му дуго требало да препозна лицемјерје нападних иностраних и комшијских симпатија, односно да је цијена подршке уништење Српске, односно стварање унитарне Босне. Од тада је и за једне и за друге постао више од деценију нерјешив узрок свих проблема и предмет нечувене стигматизације. Нису им помогле ни методе обојене револуције, организација уличних протеста, провокације социјалних немира, подршка опозиционим медијима, уставне реформе. У чему је тајна његових неколико премијерских и предсједничких мандата заредом? У томе што ужива већинско повјерење бирача. Уз све старе и нове теорије о манама изборне демократије није још пронађен бољи начин провјере народне воље, а пораженима не остаје друго него да закључе да би требало промијенити народ или свијест народа. А како то није лако ни на дужу стазу, Бакиру и бошњачкој елити би било корисније да размисле није ли проблем у њима самима, њиховом виђењу БиХ и РС у њој, као и, посебно, у њиховом разумијевању „међународног“ контекста. Сам стари Изетбеговић се у својим Сјећањима вајкао како се слабо сналазио у међународним преговорима, а то се у његово вријеме ’90-их најприје односило на САД. Није рекао конкретније у чему и због чега, али је то објаснио Адил Зулфикарпашић: „На Западу је причао да хоће грађанску БиХ, а на Блиском истоку како хоће исламску државу“. Као да они нису знали да му је задњица увијек била на Балкану, а срце у Саудијској Арабији. По свјетским метрополама наступао је као башчаршијски шибицар који хоће да превари превејане свјетске полицајце. И, наравно, сам испао преварен. Американци су га навукли у рат са два јача противника у коме су муслимани највише настрадали и, умјесто цјеловите и јединствене БиХ под њиховом хегемонијом, у Дејтону је потписао подијељену земљу у којој Бошњаци контролишу пет кантона на мање од 25 одсто територије. У међувремену су им Американци кришом послали испомоћ муџахедина који су постали квасац трансформације „најсекуларнијих муслимана у свијету“ у тврде и искључиве исламисте. Ипак, они и даље вјерују да су евро-амерички протестанти, католици и јевреји склонији босанским муслиманима него босанским хришћанима. Да на својој четвртини БиХ имају нафту, не велим, али без тога они могу да буду само људски ресурс за ширење вехабизма о трошку Саудије и регрутацију за исламски тероризам у служби САД. Стари Алија је, међутим, био реалнији у другим процјенама – да „нема Босне ако је неће ни Срби ни Хрвати“ и да „Муслимани треба да узму онолико Босне колико могу просперитетно да контролишу“. На трагу тих спознаја, које су не само Алији него и сваком трезвеном ко живи у Босни одавно јасне, недавно се огласио Данијел Сервер. „САД и ЕУ би могле закључити да изградња држава на Балкану у оквиру постојећих граница није могућа и уместо тога предузети напоре да се испреговара етно-територијална подјела Босне, Косова и Македоније, уз право новонасталих држава да се прикључе сусједним земљама. Ово би захтијевало тежак дипломатски ангажман САД, а вероватно и распоређивање хиљада америчких и европских трупа како би се смањила вероватноћа избијања насиља. Из тог разлога би тамо вјероватно морале да остану још неколико година, ако не и деценија.“ Сервер је један од најутицајнијих експерата за БиХ још из времена Клинтонове администрације и освједочени промотор бошњачке политике. По први пут је у једном тексту поменуо опцију која не би била централизована и унитарна Босна. И то је учинио у опширном свједочењу на саслушању о Балкану (“Пријетње миру и стабилности“) пред Одбором за међународне односе Поткомитета за Европу и Азију америчког Конгреса, одржаном 17. маја 2017. А ако неко помисли да су његове посљедње реченице озбиљна резерва према изложеној опцији, вара се. САД још од пада Берлинског зида најављују да ће се повући са Балкана, а све чине да покажу да Европљани не могу без њих. Уосталом, нису ли они у Босни присутни већ 25 година, а ту је и команда у Бондстилу. На новим етничким границама на Балкану ионако не би дежурали амерички војници, него, рецимо, Бугари, Турци, Словаци, Црногорци и др. под униформама НАТО или УН. Бакир Изетбеговић мора да је занијемио пред једном од опција коју је изложио Данијел Сервер. А прећутао је (превидио или потиснуо) да је замјеник помоћника Хојт Ји у на почетку поменутој изјави рекао и то да је „БиХ пред распадом, односно да је постала неуспјела или пропала држава.“ Без потребе, јер ако би се Српска и Херцег-Босна прикључиле матицама, једино би Бошњаци остали у БиХ, са више него довољном већином за бошњачку односно исламску државу. А што је најважније, у њој не би било Додика да им срећу квари. слика http://www.magacinportal.org/2016/02/22/jovan-mitrovic-islamski-kalifat-i-balkanske-drzave/
