Mark Katz: Rusko balansiranje s Iranom je poljuljano

Dok se tenzije širom istočne Evrope i Persijskog zaliva paralelno odvijaju, učvršćuje se novo mišljenje – naime, da ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku više nisu izolovani događaji, već dva fronta u jednoj, evoluirajućoj globalnoj borbi.

Kontakt na visokom nivou prethodne nedelje između Vladimira Putina i visokih iranskih zvaničnika naglasio je delikatno pozicioniranje Kremlja, čak i dok novi izveštaji ukazuju na rusku podršku iranskim kapacitetima za gađanje lokacija širom Bliskog istoka.

Godinama je Moskva negovala reputaciju fleksibilnog posrednika na Bliskom istoku – koji istovremeno može da održava odnose s Iranom, Izraelom i arapskim zalivskim državama. U Vašingtonu dotle predsednik Donald Tramp (Trump) redefiniše prioritete američke spoljne politike, dok su prestonice zalivskih zemalja sve opreznije zbog iranske eskalacije, što sve više nameće pitanja da li je "strateška dvosmislenost" Moskve održiva – ili joj se obija o glavu.

RSE je razgovarao sa Markom Kacom (Katz), profesorom emeritusom na Univerzitetu Džordž Mejson i višim saradnikom Atlantskog saveta, o tome kako Moskva hoda po sve užoj žici – putu koji bi mogao da preoblikuje njen uticaj kako u Teheranu tako i daleko šire.

RSE: Rusija kaže da vojno nije u Iranu. Da li je to uzdržavanje stvarno ili treba bolje shvatiti kao stratešku dvosmislenost?

Mark Kac: Pa, mislim da je to više strateška dvosmislenost. Bilo je mnogo izveštaja i zvaničnici američke vlade su naznačili da Rusi pomažu Irancima u gađanju, u smislu iranskih napada dronovima i raketama širom regiona, uključujući i američke baze, a čak ima i naznaka da obezbeđuju i neko oružje, iako tačno koje, nije jasno.

Dakle, čini se da Rusija očigledno ne šalje kopnene snage, ne šalje glavne sisteme naoružanja. Ali mislim da njeni postupci jasno pokazuju da ona definitivno podržava iransku vladu.

RSE: Ove nedelje je održan sastanak između Vladimira Putina i visokih iranskih zvaničnika. Kome je to bilo potrebnije – Teheranu ili Moskvi? I da li je Iran dobio nešto opipljivo ili uglavnom retoričku podršku maskiranu kao partnerstvo?

Kac: To je dobro pitanje. Čini mi se da je u ovom trenutku Iranu definitivno više potrebna Rusija. Oni su ti koji su bili pod izraelskim napadom i uprkos činjenici da su preživeli, očigledno je da su SAD i Izrael naneli ogromnu štetu. Mislim da Iranci žele što više pomoći koju mogu da dobiju od Rusa.

Rusi jasno – Putin je govorio lepe stvari, bio je pun podrška – ali svakako u javno nije bilo nikakvih naznaka bilo kakve konkretne podrške. To ne znači da je nije bilo, ali to nije nešto čime se Rusi hvale ili što objavljuju.

Čini mi se da postoji granica onoga što žele javno da priznaju da rade i to pokazuje stepen do kog žele da to drže ograničenim. Jedan od razloga je taj što Putin zaista ne želi da pokvari svoje odnose s Trampom. Trampovo smanjenje američke vojne pomoći Ukrajini za 99 odsto donelo je pravu korist Putinu, i ako je Tramp ljut zbog ruske pomoći Iranu, mogao bi da je obnovi. To nije u Putinovom interesu.

Takođe mislim da Putin ima snažan interes da održi dobre odnose s arapskim zemljama Zaliva. Trgovina, posebno preko Ujedinjenih Arapskih Emirata, bila je veoma korisna Rusiji u zaobilaženju zapadnih sankcija. A Iranci su posebno gađali UAE.

Još jedan faktor je to što su se razne države Bliskog istoka okrenule Ukrajini za pomoć u vezi s protivvazdušnom odbranom protiv Irana. To uopšte nije u Putinovom interesu. To je loša stvar za Putina.

RSE: Iran je tražio sisteme protivvazdušne odbrane S-400 kako bi se popunili nedostaci otkriveni nedavnim američkim i izraelskim napadima. Da li je Putin praktično rekao ne – i ako to učini, da li bi to signaliziralo ograničenja uloge Rusije kao garanta bezbednosti Irana?

Kac: Moj utisak je da nije rekao ne. Samo nije baš rekao da – što je sasvim druga stvar. I mislim da delom razlog što su oni (S-400) Putinu potrebni za sopstvene potrebe. Drugim rečima, on zapravo ne može da odvoji S-400. Takođe mislim da bi slanje S-400 zaista bilo crvena zastava posebno za arapske zalivske države.

Dakle, mogao bi to da učini u nekom trenutku, ali ne čini se da žuri da obezbedi ovaj sistem Irancima, a to mora da je veoma razočaravajuće za Teheran.

RSE: Da li Moskva praktično deluje kao "mozak" Iranu za gađanje, dok uskraćuje "mišiće"?

Kac: Pa, znate, nije jasno kakvu ulogu tačno igraju u odlukama za gađanja. Drugim rečima, da li oni zapravo daju preporuke ili samo pružaju informacije koje Iranci zatim mogu slobodno da koriste? Nije baš jasno.

Ono što oni izgleda žele jeste da pomognu Irancima, ali da zadrže određeni stepen da uverljivo mogu da poriču. Drugim rečima, da Trampova administracija ne može da izađe i kaže: "Rusija pomaže u ubijanju američkih trupa u ovom regionu". Oni ne žele da budu toliko povezani s tom operacijom da ih SAD krive.

Čak i u meri u kojoj se to prepoznaje, administracija možda u ovom trenutku ne želi da tako označi Putina. Ali ako Putin učini više, onda možda neće moći da izbegne da ga identifikuju kao da je zaista svrstan uz Irance protiv SAD.

RSE: Ako Iran bude pod stalnim pritiskom naprednih zapadnih sistema, da li će to primorati Moskvu da povuče potez – ili će otkriti granice onoga što je spremna ili sposobna da uradi?

Kac: Moglo bi biti malo i jedno i drugo, u smislu da kada se dese napadi – američki i izraelski napadi – Rusija se neće direktno uključiti u takve sukobe. Mislim da Rusi žele da obezbede Irancima dovoljno za preživljavanje.

Takođe mislim da je možda u Putinovom razmišljanju to jednostavno stepen osvete. Drugim rečima, američka pomoć Ukrajini pomogla je Ukrajini da lansira rakete na mete unutar Rusije. Dakle, Rusija radi isto. Mislim da je čak i bila Putinova izjava u smislu da će Rusija prestati da pruža pomoć na ovaj način Iranu ako SAD prestanu da je pružaju Ukrajini, što sugeriše da je on pruža.

Ali s takvim izjavama, Iranci mora da nisu nimalo srećni. Oni uvek brinu da će ih Putin izdati ako može da postigne dogovor sa SAD – da je Iran jednostavno karta za Putina.

RSE: Posmatrano šire, šta je krajni cilj Rusije u Iranu – osiguravanje opstanka režima ili pozicioniranje da kontroliše širu geopolitičku šahovsku tablu?

Kac: Pa, opstanak režima, svakako. Drugim rečima, nije to kao u Siriji, gde Asadov režim pada, a Rusija se brzo okreće ka dobrim odnosima s novim režimom. Sada, ako bi iranski režim pao, siguran sam da bi Putin vrlo brzo pokušao da uspostavi dobre odnose s novim režimom u Teheranu, ali ne želi da se ta mogućnost pojavi.

Pored toga, mislim da bi želeli da vide smanjenje uticaja SAD svuda. Podele između Amerike i Evrope – bilo oko Ukrajine ili oko Irana – korisne su s Putinove tačke gledanja.

Na kraju krajeva, ono što bi želeli da vide jeste da arapske zalivske države odluče da se zaista ne mogu osloniti na SAD i da bi im Rusija možda nekako trebala da pomogne u obuzdavanju Irana. Da li je to realno, drugo je pitanje.

RSE: Da li Putin, možda nenamerno, jača Kijev približavanjem zalivskih država Ukrajini?

Kac: Pa, da, ne mislim da je on to očekivao – da će Ukrajina dati ovu ponudu i da će je zalivske arapske države prihvatiti. I izgleda je to bilo prilično efikasno. To je nešto što oni ne žele.

Ako neprijateljstva ponovo krenu – ako SAD i Izrael napadnu Iran, a Iran odgovori napadom na arapske zalivske države – mislim da ćemo videti više ukrajinske pomoći. Ne mislim da Putin to želi. Dakle, mislim da bi zaista voleo da vidi ovaj sukob, ako ne rešen, barem da ostane u pat poziciji i da ponovo ne postane aktivan sukob.

RSE: Da li je ovo prvi put da se Rusiji strategija na Bliskom istoku negativno odražava na njen rat u Ukrajini?

Kac: To je veoma dobro pitanje, jer je Putin dosad bio veoma uspešan u istovremenoj podršci suprotstavljenim stranama – sarađujući s Irancima, ali i s onima u regionu koji se plaše Iranaca.

Ali sada vidimo da je Rusiji teže da održi tu ravnotežu. Mnogo je učinio da pomogne Irancima da napadnu arapske zalivske države i one to neće zaboraviti.

Možda će i dalje pokušavati da održe neke odnose s Rusijom u nadi da će obuzdati Iran, ali ako to ne uspe, onda će početi da izvlače zaključke. Istovremeno, pokušavaju da igraju na obe strane – više sarađujući s Ukrajinom bez prekidanja veza s Rusijom.

Ta vrsta balansiranja je tipična za Bliski istok, ali Rusiji je sve teže da održi svoju verziju toga.

RSE: Na kraju, da li Putin na kraju vidi Iran kao partnera koga treba štititi – ili kao adut za potkusurivanje u potencijalnim pregovorima sa Zapadom?

Kac: To je pitanje koje sada postavljaju u Teheranu. Zato što mislim da je iskustvo sa Sirijom pokazalo da ako režim padne, Putin će veoma brzo uspostaviti veze s novim režimom.

Sada, da li bi mogla postojati neka vrsta velikog dogovora između Trampa i Putina koji bi uključivao Iran? To je moguće, ali zašto se onda još nije dogodilo? Imali su mnogo prilika.

Mislim da sama činjenica da se to pitanje postavlja – od strane mnogih u Teheranu – pokazuje da se na Putina ne može osloniti kao na najpouzdanijeg saveznika. To je sigurno.