Друга влада Александра Вучића обележила је 19. новембра „мали јубилеј“ (Ивица Дачић) – првих сто дана. Премијер је, по обичају, новинаре засипао бројкама, од којих неке, признајем, звуче прилично невероватно („У првих 10 месеци уплаћено је 25 милијарди динара више ПДВ-а, више пореза на добит, доходак, акциза… Стопа незапослености је са 26 пала на нешто више од 16 одсто“?!). Потпредседник Дачић је пак истакао да „чињеница да премијер ниједном није поменуо реконструкцију и ванредне изборе значи да Србија иде у правом смеру“ (?!). Ако покушам да се сетим који је потез владе, у ових сто дана, на мене оставио највећи утисак онда је то свакако седница, одржана 9. новембра. Тада је влада одлучила да предложи скупштини да у члан 387 Кривичног законика унесе нови став (5) који гласи: „Ко јавно одобрава, негира постојање или значајно умањује тежину геноцида (…) на начин који може довести до насиља или изазивања мржње (…), уколико су та кривична дела утврђена правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда, казниће се затвором од шест месеци до пет година“. Међународни кривичног суд у Хагу (основан 2002) није исто што и злогласни Хашки трибунал (који се затвара) и до сада је донео тек једну одлуку. Али, како нам је то објаснила наша министарка правде, Нела Кубуровић, „то не значи да их неће доносити у будућности“ између осталог везано и за геноцид у Сребреници: „На питање да ли то значи да негирање геноцида у Сребреници неће бити кажњиво, Кубуровићева је одговорила: `То нисам рекла`“; јер МКС-у ће, да донесе бар једну одлуку о Сребреници свакако помоћи и официјелно Сарајево, Загреб или Берлин. После тога, усвоји ли се овај закон, свако ко каже: „Масакр у Сребреници није био геноцид“ (негирање постојања) или „У Сребреници није убијено 8372 већ мање од две хиљаде Муслимана“ (значајно умањује тежину геноцида) биће осуђен на затвор од најмање шест месеци, па све до пет година. Закон се, по правилу, не примењује уназад; али ако би то било, по неком од ова два основа (или чак по оба), у српском затвору би, између осталих, могли да заврше и Ноам Чомски, Емир Кустурица, Шејх Хусеин, Ефраим Зуроф, Едвард Хермнан, Луис Мекензи и многи други. Сви су они или критиковали промену дефиниције геноцида када је реч о Сребреници, или су указивали на кривотворење и увеличавање броја убијених муслиманских бораца. Овај предлог српске владе већ је наишао на озбиљну и аргументовану критику – од оспоравања тврдње да је то некаква „обавеза чланица и кандидата ЕУ“ (јер 13 земаља ЕУ уопште нема такво кривично дело), до упозорења да овим „расту потенцијали вербалних деликата у нашем будућем законодавству“. „Без обзира на пресуде Хашког трибунала“, каже се, рецимо, у једној експертској критици, „данас најпознатији стручњак за геноцид професор Вилијам Шабас тврди да је употреба речи геноцид за злочин у Сребреници погрешна и `екстравагантна`”. Такође се скреће и пажња да о геноциду над Србима у НДХ нема судске пресуде у Србији, нити је такву пресуду донео неки међународни кривични суд – због чега би се у Србији, сасвим наопако, слободно могао негирати геноцид извршен у Јасеновцу, али би се пак за Сребреницу ишло на робију!? Обични људи често су равнодушни према увођењу вербалног деликта, мислећи да се то односи само на оне који то „причају јавно, на телевизији“. Међутим, деликт мишљења, када постоји, погађа не само јавне личности већ и обичан свет. У време титоизма песник Гојко Ђого осуђен је због „непријатељеске пропаганде“ у четири песме на годину дана затвора у Падинској Скели; али, нисте морали да будете познати песник па да због вербалног деликта завршите на робији. Тако је Нинослав Пешић из Чачка осуђен на годину и по дана затвора јер је (вероватно припит) „неутврђеног датума 1977. године испред робне куће у присуству већег броја лица узвикнуо ’Живео краљ Петар!’”. А Светолик Урошевић из Горње Трепче осуђен је 1979. године на пет месеци затвора у Чачку, јер је „у више наврата за време службеног путовања у путничком аутомобилу, у присуству других лица, изложио порузи председника Тита тако што је говорио да је ’излапео и да није више способан да руководи земљом’“. Ако мислите да је délit d’opinion давна прошлост, варате се. У данашњој Србији од 2009. године постоји вербални деликт у виду „говора мржње“ према сексуалним и другим мањинама (Закон о забрани дискриминације, чл. 11). Тако је Jелена Поповић Ивановић, професорка енглеског језика у једној средњој школи у Новом Саду, 30. маја 2016. осуђена на казну од три месеца затвора, условно на годину дана, због коментара на свом Фејсбук профилу, који се односио на хомосексуалце. Неки од тих коментара били су: „Ј… вас ваш пројекат о насиљу, дебили изопачени, цркните са све тим парама које сте покрали за тако дебилне пројекте којима затупљујете народ! Сами доводите до насиља овим изазивањем, стоко педерска!“; „Немој да ме је неко критиковао за овакав статус само зато што сам профа! Има да се дерем о чему год пожелим!“; „Јесте, педери су болесници и треба их се клонити, игнорисати, занемаривати, ућуткати на све начине јер врше пропаганду болести!“. Жена је на сопственом фејсбук профилу, са интернет пријатељима, делила своје мишљење о „ЛГБТ људима“ (како се то данас полит-коректно каже). Лично се не бих никада тако изражавао, али Jелена Поповић Ивановић грдила је и псовала у свом интернет друштву, није то радила ни на часу, нити на улици. Због тога је добила кривичну пријаву и, ако то буде поновила у наредних годину дана, ићи ће три месеца у затвор. А сада, замислимо шта ће се све дешавати ако буде усвојен нови став 5 члана 387 Кривичног законика. Колико ће тек онда Јелена, због твитова или статуса на фејсбуку, отићи у затвор? И где ће, уопште, проширивање вербалног деликта, ако се овако настави, да заврши? Ко ће, и шта ће, све после тога бити заштићено? И кога тада више нећемо смети, ни у друштву рођака или пријатеља, да критикујемо? слика http://www.vaseljenska.com/misljenja/verbalni-delikt-rodoljupci/
