Неуспели пуч јача Ердоганову власт

Борис Степанов 15.јула Турска је преживела покушај државног преврата. На улице Анкаре и Истамбула је изашла војна техника, чули су се пуцњи и експлозије. Група војника је иступила против Реџепа Тајипа Ердогана. Председник Ердоган је одмах изјавио да иза новог покушаја растурања  земље стоји нико други до проповедник Фетхулах  Гулен који живи у САД. У току сукоба је погинуло око 300 људи, 1440 је рањено. У првим сатима после пуча појавила су се саопштења из турске армије да су „они освојили власт у земљи ради успостављања уставног реда и очувања људских права.“ Стандардни комплет речи за обичног човека који треба да схвати да армија жели да побољша његов живот, и то у великој мери, а садашња власт (председник Ердоган, премијер Бинали Јилдирим) тај живот прави неиздржљивим. Код страних информационих агенција већ првих сати после пуча појавило се много питања. Прво, зашто су пучисти користили само 2 хеликоптера и 7 тенкова, 2 војна авиона и 350 војника. Озбиљан државни преврат тешко да се може направити са тим бројем војне технике и људи. Шта више,у армији је дошло до раскола и побуњеници су добили подршку само од копнених јединица и ВВС.  Покушај свргавања власти се загрцнуо. У суботу ујутро, 16.јуна, побуна је угушена и Ердоган је одржао говор са истамбулског аеродрома. А већ увече, на главним трговима у земљи, у Анкари и Истамбулу, дошло је до масовних и живописних митинга и шетњи. Народ је славио победу законитог руководства земље. Сада власт има све разлоге да у армији изврши чистку и да казни кривце. У најскорије време могу да се очекују промене у Уставу који би председнику дале максималну власт. Режим личног управљања земљом Ердоган најзад може да озакони. Тих дана су многи аналитичари често помињали познату изјаву турског вође о демократији. Он је једном демократију упоредио са аутобусом којим  се путује до одређене дестинације, а затим се напушта. Да, Турска има проблеме са демократијом за коју се толико боре Американци. Зато никако не смеју да се забораве интереси Пентагона. Турска није само велики партнер НАТО-а. Американци у Турској имају ваздухопловну базу Инџирлик, у којој ради 1500 војника и официра.  Сада су тамо ескадрила јуришника А-10 Warthog, авиони за допуну горива у ваздуху КС-135 и беспилотне летилице. Без обзира на компликованост односа између Анкаре и Вашингтона Бела кућа ипак више воли да послује са званичним режимом који могу да критикују, али углавном само толико. Бивши представник САД у УН Џон Болтон је ових дана изјавио да Ердоган машта о обнови „Отоманског калифата“ и да користи неуспех преврата како би могао да појача репресије против опозиције. А то је мишљење дипломате у оставци и оно може да се не поклапа с мишљењем садашњег руководства Стејт департмента. У пензији човек може да размишља о чему год хоће и како год хоће. Ердоган је окривио Гулена за организовање пуча, а он, као што се зна, живи у САД. Није могуће да ЦИА не зна чиме се он бавио у последње време. Анкара је од Керија захтевала да јој се организатор побуне изручи. Али господин Кери је натукнуо да неће бити никаквог изручења. Тако да конфронтација између Турске и САД још може да се појача. Само, колико би то трајало? Која год да је варијанта Ердоган је сада на коњу, он своје услове може да диктира не само Турцима, већ и партнерима из северноатлантске алијансе. А можда и чиновницима у Бриселу који схватају да у најскорије време са избеглицама може да се појави и нов проблем. Јер – сада је све у рукама господина Ердогана.