Срамотни покушаји прекрајања историје

Након завршетка Другог светског рата, најкрвавијег сукоба у историји човечанства, настали су многи митови у којима се клеветао Совјетски Савез и руско херојство, а Запад је убрзо почео да “сервира” такве приче као да су чињенице. Једна од највећих лажи гласи да СССР и Стаљина треба кривити за почетак рата. У том контексту, критичари са Запада неретко тврде да се Стаљин припремао да нападне Немачку, али да га је Хитлер изненадио и напао први. Да би се разоткрила таква безочна лаж довољно је поменути да је Немачка, умногоме исцрпљена сломом који је доживела у Првом светском рату, желела да се домогне златних резерви, нарочито у Аустрији, као и да “збрише” са светске мапе Совјетски Савез. Потоњи циљ Берлина ишао је наруку и Американцима и Британцима који су демонизовали Русе. Да би остварили наум о елиминисању СССР-а, Немцима је била потребна снажна војна индустрија, па је Чехословачка, која је 1930-их производила најбоље тенкове и артиљеријско наоружање, постала њихова следећа мета. Стога, Трећи Рајх је 1938. године анектирао Аустрију, као и северне и западне пограничне покрајине Чехословачке. Такође, срамотна ревизија историје спроводи се учесталим причама да Црвена армија није поднела највећи терет у Другом светском рату. Тренд порицања совјстског јунаштва и жртвовања започео је још Винстон Черчил. Мада су савременици тог британског премијера сведочили да је отворио боцу коњака и паклицу цигарета када је чуо да је пропао “блицкриг” Немаца на СССР, а познато је и да је одржао надахнут говор истим поводом на Би-Би-Си-ју, Влада у Лондону оклевала је да лета 1941. назове Совјетски Савез “савезником”, док се Черчил успротивио идеји да Би-Би-Си интонира совјетску националну химну недељом увече, заједно са химнама осталих британских савезника и променио је мишљење тек после Московске битке, јануара 1942. Та 1942 била је година великог бола и жртвовања за Совјетски Савез и свима је постало јасно да се Црвена армија из петних жила труди да заузда немачке окупаторе. Између осталог, совјетске трупе херојски су се бориле у Стаљинграду, што се сматра најкрвавијом битком у Другом светском рату. Популарна прича каже да је на опаску неког Руса да је “Стаљинград био пакао”, његов сабеседник одговорио: “Не, био је десет пута гори од пакла”. У сваком случају, Црвена армија успела је да победи завојевача и последњи немачки војници напустили су град фебруара 1943, 15 месеци пре искрцавања западних савезника у Нормандији. Остало је забележено да се почетком 1943. ниједна британска нити америчка дивизија није борила на тлу Европе, а у марту те године совјетски војници успели су да нанесу огромне губитке Немцима и њиховим савезницима на Старом континенту, тако што су потпуно уништили или “десетковали” 68 немачких, 19 румунских, 10 мађарских и 10 италијанских дивизија, што је представљло 43 одсто снага Трећег рајха и њихових “сателита” на Истоку, тако да су чак и службеници у британском Форин офису, као и амерички председник Рузвелт у Вашингтону, иначе ненаклоњени Русима, признали да је Стаљинград означио прекретницу у рату против Хитлера. Црвена армија наставила је да ниже успехе и јула 1943. Курска битка била је почетак велике контраофанзиве, која је водила ка ослобађању Кијева и Смоленска у јесен исте године. Војска Трећег Рајха доживела је ударце од којих се није опоравила, што је утрло пут савезницима СССР-а да се јуна 1944. искрацају у Нормандији, а војници Црвене армије узвикивали су: “На запад”. После низа победа, совјетске снаге задале су коначан ударац немачкој војној машинерији када су маја 1945. освојиле Берлин. Претходно су западни савезници имали привремене планове да изврше падобрански десант и заузму Берлин, али су одустали од такве замисли, вођени својим ускогрудим интересима. Наиме, командант Двајт Ајзенхауер није видео разлога да се трпе губици у заузимању града који ће бити у совјетској сфери утицаја након завршетка рата. Пропаганда Запада против Руса и њиховог херојства интензивирана је после слома Совјетског Савеза. Медији у Британији, Немачкој и шире настоје да увере светску јавност да нико није победио у Другом светском рату, или да су Сједињене Државе “ослободиле Европу”, што је потпуно искривљена слика, али, на жалост, таква пракса даје резултате јер млади на Западу, судећи по анкетама, све више верују у лажи које им се потурају готово свакодневно, нарочито путем утицајних медија.