Има ли Србије не садимо ли божурове?

Дозволили смо да нас окружи љуто трње. Сада не можемо и не смемо да се чудимо зашто где год да се окренемо само се наново повредимо. Док је Србин чувао своју Отаџбину и у њој божуре, док их је садио и пазио дотле је био срећан и поносан. Када смо допустили да нам непријатељ залива божуре изникло је љуто трње. Ништа друго и не може да изникне тамо где се не залива љубављу већ пакошћу, мржњом, злом. Не може да ужива непријатељ у лепоти српске свете земље. Не зато што му ми не дамо него зато што земља коју су нам отели им сама то не дозвољава. Не жели да им покаже своју лепоту, топлину, своју душу. Света земља није место где ће зло моћи трајно да се угнезди, схватиће ти лешинари да одатле морају заувек одлетети. Дотле иако је остављено небрањено, Косово се само бори, али своју тугу јасно показује. Бори се и тугује наша Метохија и чека Србе боље од нас данас. Чека оне праве светосавце који не своде своје размишљања само на то колика је цена. Расту већ данас поред нас нови Немањићи, Обилићи, Мишићи, Југовићи, Синђелићи… Они знају да је једина цена коју не смеју да плате та да остану без душе. Док будемо на нашем Косову и Метохији садили божурове и вером, љубављу, истином, чашћу и правдом их заливали дотле ћемо имати и душу. Ми данас можда то недовољно разумемо или не схватамо али они бољи од нас, они прави потомци светосаваца ће то сигурно знати. Знаће они да вера, част и душа немају цену. Не постоји цена за нашу свету земљу.                            „Наше је дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и изливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници.“                                                                                                                                Патријарх Павле Довољно је да пооремо духовну њиву и да у њој сејемо и садимо. Наши стари су за нас већ одавно поорали и спремно нам предали. Проблем је што смо ми престали да сејемо и садимо, зато ништа и не може да никне. Морамо учинити све да покажемо и докажемо како нисмо издали, нисмо заборавили своје Косово и Метохију. Морамо показати да се ми својих светиња никад не одричемо. То је задатак свих нас, не смемо више да чекамо шта ће неки политичар рећи. Зар да српске светиње зависе од мишљења неких политичара? То би била срамота за српски народ. Отаџбина Србија и њене светиње одувек су припадале само светосавском народу. Морамо зато доказати да смо достојни историје, предака и светиња које су нам остављене на чување. То ћемо најбрже и најлакше урадити онда када схватимо да треба да будемо оно што јесмо, а не оно што запад жели. Морамо престати да се стидимо живети, да одбацимо робовање западним нормама и да се за оно за чим нам душа чезне изборимо. Најлакше је речи да смо покушали све да не можемо ништа више. Да ли је то истина? Запитамо ли се док то изговарамо а шта смо то урадили, и шта је то што не можемо? Не можемо једино оно што нећемо и у шта не верујемо. Изгубљено је само оно чега се одрекнемо. Нема правог Србина који би се одрекао божурова, који би престао да се бори за своје Косово и Метохију. То што међу нама има оних који нас убеђују да је то немогуће је њихово право, али би наша глупост била да им поверујемо. Нису такви ни први ни последњи кроз историју који немају храбрости, немају душе. Али зар неко мисли да су они заиста Срби? Не, они су се одрекли своје вере, својих корена, изгубили душу. Сада назад не могу, напред немају куд, страх их је обузео и највише би желели да се сакрију. Схватиће да онда када су се одрекли вере и српства изгубили су сваку шансу за срећу, за живот. Одрекавши се својих предака не могу више да буду део српског народа а они који су их убедили и због којих су поверовали у лажне вредности увек ће их гледати као туђе. Онда када им таквима буду и давали некакве мрвице то ће им давати са презиром. Чак и запад зна да онај ко изда своју крв, своју Отаџбину издаће сваког. Еј драги драги божурове сади   Уснила је дубок санак са Косова Рада Па се своме милом драгом у наручју јада Еј драги драги божурове сади Ја ћу воду а ти корен нек изникну млади Видиш драги широм поља божурова нема Само камен љуто трње под облаком дрема Еј драги драги божурове сади Ја ћу воду а ти корен нек изникну млади Да процвета равно поље око манастира И да пастир испод брда у фрулу засвира Еј драги драги божурове сади Ја ћу воду а ти корен нек изникну Сан ће постати јава онда када то заслужимо. Заслужићемо када схватимо да је прошло време лажних традиционалиста и да је једино што нас може одржати да се поново искрено вратимо свом светосављу. Не можемо више да дозволимо да се нашом Отаџбином шири љуто трње. Поробљен никад није био онај који није имао довољно материјалног или среће, већ искључиво онај ко није имао вере и храбрости. Престанимо губити време тражећи у другима проблем. Ништа се неће променити док будемо у друге упирали прстом, морам нешто учинити са собом морамо ми први поново посадити божурове. Тек када вратимо веру у душу и покажемо искрену љубав ка својој Отаџбини, онда кад посадимо божурове на свету српску земљу а веру у душу, Господ нам може помоћи да оно израсте. Не учинимо ли тако, не вратимо ли веру, љубав, храброст земљу ће нам прекрити коров и трње запада. Какав би ми то народ били када би дозволили да нам Отаџбину прекрију коров и трње? Нама су наши преци оставили земљу препуну цвећа, земљу пуну божурова. Зар ми своју децу да оставимо у трњу? Шта је зло а шта је заиста исправно често нас збуњује. Неки пут оно што мислимо о томе није у складу са оним што су нас учили. Размислимо тада да ли су нас нечему учили само да би нас држали у покорности. Да ли је истина оно што говоре или је истина у оном што су нам прећутали?  Господ нам је дао душу и разум не да би нас други учили како они мисле већ да би смо ми сами осећали и мислили. Онда када то будемо и урадили знаћемо да на српској земљи нема места за коров и трње. Схватићемо да је ово је земља божурова. Управо је то наш пут и ми увек морамо њим ходити. Зато другима можемо дозволити да ходају са нама али никад им нећемо дозволити да ходају уместо нас, водећи нас њиховим стазама трња. Увек треба гледати испред себе, да није тако очи би нам вероватно биле на потиљку. Морамо љубити земљу својих ђедова и оставити је још бољу својој деци. Сачуваћемо своју веру, Отаџбину и част само ако знамо одакле долазимо и још важније куда идемо. Нема Србије не садимо ли нове божурове.