Брегзит – воља народа или пројекат?

Било је више наговјештаја да ће Британија напустити ЕУ – како би се сачувала. Пише: Предраг Ћеранић  То смо, између осталог, наговијестили у тексту „Хибридни рат неће наудити Русији“ који је 13.04. ове године објављен на српској страници Фонда стратешке културе из Москве: „Због хибридног рата прва је поклекнула ЕУ. Да ли звучи чудно што је британски премијер Камерон наложио специјалне активности за дочек колапса евра? Значи, ЕУ се распада и то у хаосу.“ У више колумни написаних за Правду указивали смо да ће ЕУ неминовно доживјети реконфигурацију и да су САД, као једини начин да ЕУ опстане, прихватили свођење на њено језгро, односно земље које су основале Европску економску заједницу (ЕЕЗ). Уосталом, референдум са оваквим исходом у Великој Британији не би био могућ без сагласности САД. Када је Обама недавно у Лондону разговарао са Камероном, иако су медији створили утисак да је посјета била у функцији убјеђивања Британаца да остану у европској заједници, разговор се више тицао Трансатланског трговинског споразума (ТТИП), односно разматрања могућности како да се Лондон сачува од негативног ефекта овог смртноносног уговора намијењеног ЕУ. Значи, Брегзит је пројекат, а не воља народа. Што се тиче пријема нових чланица у ЕУ, попут Србије и Босне и Херцеговине, оне у ЕУ, и да није било Брегзита, не би биле примљене. Сада је ваљда очито да проширења ЕУ неће бити и да су „евроатланске интеграције“ биле, у ствари, „атланске“, а не „евро“. То је био пут у НАТО. Уједно, и доказани модел отимања суверенитета од Србије и Републике Српске. Колико су нас само британске дипломате убјеђивале да на одређене уступке (Косову, или политичком Сарајеву) морамо пристати зарад „евроатланских интеграција“ или, још љепше речено, „пута у ЕУ“, а да ни сами у ЕУ нису вјеровали. Маске су сада пале. У политичком дискурсу вјероватно ће и даље бити присутне флоскуле о путу у ЕУ, од којег се „неће одустати“ итд. Међутим, први конкретан потез, који говори да послије Брегзита више ништа није исто, повукла је Република Српска, која је одбила адаптацију Споразума о придруживању, јер „наноси несагледиву штету прерађивачкој индустрији и пољопривредној производњи“. „Прихватањем адаптираног споразума Европа се одриче осам, а БиХ 80 милиона евра годишње. 210 милиона марака су диреткни губици Републике Српске, а губици у радним мјестима и свему осталом, немјерљиви су“, закључили су представници власти, привреде и прозвођача Републике Српске. Младен Иванић, српски члан Предсједништва БиХ, тражио је став Владе Српске, и нагласио да ће се њим руководити приликом гласања у Предсједништву о адаптираном Споразуму о придруживању. Став Српске је јасан, а они, којима ни овог пута ништа није било јасно, налазе се у Савезу за промјене, чији представници се нису одазвали позиву предсједника Српске на састанак на коме се расправљало о овом веома важном питању за Републику Српску. Извор: Правда