Лазански о театару апсурда у Персијском заливу: Док обарају једни другима дронове, нафта и оружје несметано теку
Док Вашингтон оптужује Техеран за спонзорство тероризма, сви са Запада настављају да тргују, отворено или...
Док Вашингтон оптужује Техеран за спонзорство тероризма, сви са Запада настављају да тргују, отворено или илегално, с Ираном. Чак и сада постоје основане сумње да САД посредно, преко неких јужноамеричких компанија, купују иранску нафту, пише Мирослав Лазански, чију најновију колумну за Политика.рс преносимо у целости:
Театар апсурда у Персијском заливу се наставља. Прво су Иранци оборили амерички дрон, онда су Американци одлучили да због тога бомбардују Иранце, али су их ипак пре тога приупитали шта да бомбардују у Ирану да не би превише заболело, па су онда ајатоласи у Техерану одбили тај дил, па је онда Доналд Трамп десет минута пре лансирања ракета све зауставио.
Следи британско заробљавање иранског танкера у Гибралтару који је наводно иранску нафту возио за Сирију, и то преко Гибралтара(?!). Добро да није преко Панамског канала.
Затим Иранци заробљавају у Заливу страни танкер, који наводно шверцује нафту. Британци одмах пожуре да кажу да није њихов. Онда амерички ратни брод у водама Хормуза обара, наводно, ирански дрон. Техеран демантује да је дрон припадао Ирану и сугерише да су Амери заправо грешком оборили свој дрон. Што не би било немогуће, јер је пре тридесетак година америчка крстарица управо у тим водама грешком оборила цивилни путнички авион на редовној линији и у међународном ваздушном простору.
Погинуло је готово 200 људи. И ништа, Пентагон се културно извинио породицама жртава.
Сада код обореног дрона нема људских жртава, а Пентагон тврди да се дрон оглушио на америчка упозорења да је пришао исувише близу америчком броду. Некако ми то није јасно, пошто дрон нема пилота, нити могућност да ступа у радио-везу са америчким ратним бродом.
Како су то Амери упозоравали дрон да је исувише близу њиховом ратном броду? Пуцњавом поред дрона да би оператери дрона, ако је реч о Иранцима, видели да су мало превише амбициозни? Или су Амери ушли у радио-комуникацију за иранском револуционарном гардом, јер се претпоставља да је она власник дрона, и лепо замолили пасдаране да одмакну дрон од америчког ратног брода?
Или је ово, заправо, била само излазна стратегија и за Амере и за Иранце: „Ми смо вама оборили дрон, ви сада нама исто, али ћемо ми рећи да дрон није наш него ваш”. И нико није изгубио образ, не мора да дође до рата, хајде да ми наставимо трговину као да ничега није било.
Јер, трговина и нафтом и оружјем између Запада и Ирана, без обзира на то шта се све званично сада тврди, одвија се несметано. Конвоји за Техеран и даље тутње и плове и то има вишедеценијску праксу. Још 1987. године Немачка је продала Техерану цивилне хеликоптере, који су затим у Аустрији префарбани у маскирне боје, опремљени наоружањем и напуњени електроником, да би преко Либије стигли у Иран. Од 1980. до почетка 1988. године, а то је време ирачко-иранског рата, у Лондону је у Улици Викторија три спрата на врху једне велике зграде заузимао ирански центар за логистичку подршку, у ствари анекс ратног министарства из Техерана са специјализованим службама за копнену војску, ваздухопловство и морнарицу.
Чак и када је Велика Британија у јуну 1987. године прекинула дипломатске односе са Ираном влада Маргарет Тачер није хтела да дира иранску централу за куповину оружја у Улици Викторија. Било је потребно да неколико лоше расположених пасдарана гађају британски танкер у септембру 1987. да би десетине иранских функционера и војних лица, који су постали исувише упадљиви, били замољени да напусте Викторија стрит. Ипак, није познато да ли су сви и отишли, јер су «шопинг листе» иранске војске наставиле да стижу у британску војну индустрију. Што нису стигли да ураде Британци, чинили су Швеђани.
Огромне иранске поруџбине барута и експлозива учиниле су да Шведска изгуби свој ореол невиности у тој области трговине. И сам Улоф Палме био је упознат са шведско-иранском трговином, коју је организовала фирма „Нобел”, која је у Шведској примала иранске функционере задужене да уруче поруџбине. Палме је убијен у фебруару 1986. Годину дана касније, један други Швеђанин, главни инспектор за извоз наоружања погинуо је у метроу у Стокхолму – пао је под воз.
У тадашњој трговини оружјем с Ираном учествовала је 41 земља, међу којима су Финска, Белгија, Холандија, Аустрија, Италија, Немачка, Аргентина, Вијетнам, Бразил, Кина, Северна Кореја, Либија, Швајцарска, Тајван, Пакистан, а захваљујући свом арсеналу америчког наоружања и Израел је снабдевао Иран. Заправо, истрага поводом „Ирангејта” показала је уску повезаност пензионисаних израелских генерала, који су се реактивирали у трговини оружјем, с америчким генералима у пензији који су опет диловали с Иранцима. Једну противоклопну ракету која кошта око 6.000 долара Техеран је плаћао троструко више.
Мали је број држава које могу одолети таквим аргументима. Преко израелских и америчких посредника Иран је набављао резервне делове за борбене авионе Ф-4, Ф-5 и Ф-14, за транспортне авионе „херкулес”, за ПВО системе „хоук”, америчке противтенковске ракете „тау”, од Северне Кореје је 1987. купио оружје у вредности од 1,8 милијарди долара, а од Кинеза исте године у вредности од две милијарде долара.
Дакле, то је све било у време ирачко-иранског рата, када је важио ембарго УН за продају оружја Техерану. Онда и сада разбацани делићи слагалице кад је реч о продаји оружја Ирану, из Шведске, Француске, Италије, Велике Британије, Швајцарске и САД, стварају слику дволичности и лицемерја Запада, односно слику поштовања само својих интереса. Док Вашингтон оптужује Техеран за спонзорство тероризма, сви са Запада настављају да тргују, отворено или илегално, с Ираном.
Чак и сада постоје основане сумње да САД посредно, преко неких јужноамеричких компанија, купују иранску нафту. Игра са дроновима је попут игре са змајевима у Азији. За децу…