Izraelski napadi na Južni Pars udarili Iran, i Irance, gde najviše boli

Kada su izraelski avioni napali gasni kompleks Južni Pars u blizini Asalujea, pogodili su više od cevi i kompresora. Pogodili su deo infrastrukture koji je najvažniji za mogućnost Irana da funkcioniše – polje koje obezbeđuje 75 odsto domaćeg snabdevanja gasom Irana i napaja otprilike 80 odsto proizvodnje električne energije u zemlji.

Napad je zaustavio proizvodnju u dve rafinerije s kombinovanim dnevnim kapacitetom od oko 100 miliona kubnih metara, što je dovelo do skoka cena i izazvalo iranske napade iz odmazde na energetsku infrastrukturu u arapskim državama Zaliva, uključujući katarski terminal za tečni prirodni gas (TPG) Ras Lafan.

Meta koja dugo propadaJužni Pars su već mučili problemi pre nego što je pala prva bomba. Smešten na pomorskoj granici s Katarom u Persijskom zalivu – gde je isti rezervoar poznat kao Severna kupola i pokriva snabdevanje oko 20 odsto globalnog tečnog prirodnog gasa – iranska strana polja godinama je patila od hroničnog nedovoljnog ulaganja.

Otkako se Vašington povukao iz nuklearnog sporazuma 2018. i uveo oštre sankcije Teheranu, otišle su međunarodne kompanije, uključujući francuski Total, a zastarela infrastruktura polja uglavnom nije obnavljana.

Pratite naš blog uživo u sukobu na Bliskom istoku.Šahram Holdi, profesor međunarodnih odnosa u Kanadi, kaže da je polje već bilo na izdisaju.

"Islamska Republika je vrlo malo investirala u naftni i gasni sektor otkako se Tramp povukao iz nuklearnog sporazuma", rekao je za Radio Farda (Iranski servis RSE). "Mnogim tim postrojenjima je već bilo potrebno renoviranje. Katar izvlači daleko veći deo gasa iz zajedničkog nalazišta jer je naša infrastruktura zastarela i propala."

Čak i u mirsko vreme, Iranci su imali stalne nestašice gasa, pošto je režim preusmeravao zalihe na izvoz petrohemijskih proizvoda, dok je elektrane pokretao mazut – teško lož ulje koje je prekrivalo iranske gradove smogom.

Strateška logika, ljudska cenaIzraelski zvaničnici kažu da je napad koordinisan sa SAD i da je cilj bio da se umanji kapacitet Islamske Republike da održava svoju vojsku. Ipak, analitičari upozoravaju da je štetu nije moguće ograničiti na vojnu sferu.

Umud Šokri, analitičar energetske bezbednosti i profesor na Univerzitetu Džordž Mejson, tvrdi da je izbor Južnog Parsa za metu potez s najdalekosežnijim posledicama.

"Gađanje Južnog Parsa je najgori scenario zato što on podržava većinu iranskog snabdevanja gasom, snabdevajući proizvodnju električne energije, grejanje, industriju i petrohemiju", rekao je on. "Poremećaj ne pogađa samo izvoz, već pogađa svakodnevni život. Očekujte prekide, nestašice i inflaciju gotovo odmah, što znači da obični Iranci prvi apsorbuju šok."

Posle pokretanja vojne operacije, Tramp je rekao da ne može biti "nikakvog dogovora s Iranom osim bezuslovne predaje!" I dok podržava promenu režima kao "najbolju stvar koja bi mogla da se desi", Tramp je takođe napomenuo da se to možda neće dogoditi "odmah".

O političkoj nameri iza napada na infrastrukturu blisko povezanu s civilnim sektorom, Holdi otvoreno kaže: "Verujem da je nameravani ili nenameravani cilj dovesti stanovništvo do tačke u kojoj zahteva svrgavanje ovog režima. Ne vidim drugu logiku u tome."

Ipak, oba analitičara su skeptična da takva logika drži vodu.

Šokri je rekao da napadi "ne destabilizuju direktno" klerikalni establišment. "Oni ga slabe, da, ali mu takođe daju opravdanje da pooštri kontrolu i eksternalizuje krivicu".

Dan posleOn je, međutim, skeptičan da će se civilni pritisak pretočiti u političke promene u toku sukoba.

"Ne, nikada", rekao je on na pitanje da li će ljudi pod bombama izaći na ulice. Trajnija opasnost, prema njegovom mišljenju, jeste ono što se dešava posle završetka rata.

"Kada se postigne prekid vatre, Islamska Republika neće moći odmah da obnovi (gasna postrojenja) u Asalujeu", upozorio je Holdi. "Zemlja će se suočiti s ozbiljnim nestašicama, čak i ako Islamska Republika propadne i nestane."

Iran će, tvrdi on, biti primoran da uvozi gas od suseda poput Turkmenistana tokom svakog prelaznog perioda, dok bi rekonstrukcija – koja zahteva naprednu japansku ili južnokorejsku tehnologiju i finansiranje od Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda – mogla da traje godinama.

To je izazov, napominje on, koji iranski opozicioni pokreti nisu planirali. Njihovi tranzicioni okviri su napisani pre nego što je Južni Pars postao meta.

"Mislim da su sve računice uključivale nadu da će lideri Islamske Republike pokazati određeni stepen racionalnosti i jednostavno otići", rekao je on. "Dozvolite mi da sve pozovem na odgovornost – uključujući i mene."