Od Antarktika do prvih linija fronta: Ukrajinski 'vojni pingvini'

Jednog ledenog dana u ukrajinskoj prestonici Kijevu, Jurij Lišenko je dobro opremljen za hladnoću u jarkocrvenoj jakni osmišljenoj za zime na Antarktiku. "Sada kada je udario ovaj mraz, moram da je obučem", smeje se.

Ovaj pedesetdvogodišnjak je jedan od ukrajinskih "vojnih pingvina", malog broja ljudi koji su služili u ukrajinskoj istraživačkoj bazi na Antarktiku da bi se vratili u svoju zemlju da se bore.

Veze Ukrajine sa najhladnijim kontinentom datiraju još od početka prošlog veka kada je Anton Omeljčenko, rođen u Poltavskoj oblasti današnje Ukrajine, preživeo nesrećnu britansku ekspediciju na Južni pol od 1910. do 1913. godine.

Tokom sovjetskog perioda, ukrajinska kompanija za avione Antonov pravila je specijalizovane avione za podršku polarnim bazama, dok je fabrika u Harkivu proizvodila gusenična vozila za upotrebu na Antarktiku.

Veliki deo istraživača koji su radili u sovjetskim polarnim bazama bili su Ukrajinci, ali kada se SSSR raspao, Rusija je preuzela pravo na svih dvanaest antarktičkih baza Sovjetskog Saveza.

Olena Maruševska, portparolka ukrajinskog Nacionalnog antarktičkog naučnog centra, kaže da je Ukrajina početkom devedesetih imala "mnogo naučnika koji nisu imali gde da rade. A njihova specijalizacija je bila istraživač Antarktika".

Velika Britanija je 1996. prodala Ukrajini svoju istraživačku bazu Faradej – zajedno s njenim udobnim britanskim pabom – za jednu funtu. Sporazum je pratilo obećanje da će ukrajinski naučnici nastaviti britansko meteorološko istraživanje koje je započeto 1947.

Ukrajina je bazu nazvala po Vladimiru Vernadskom, prvom predsedniku Ukrajinske akademije nauka. Prošle nedelje 6. februara navršilo se 30 godina od zvanična predaja baze.

Lišenko je krajem februara 2022. bio na pola puta od 15.000 kilometara do stanice Vernadski radi svog četvrtog angažmana u bazi, kada je stigla vest da je Rusija pokrenula invaziju.

Njegova uloga dizel električara na stanici nije se mogla popuniti u kratkom roku, pa je skoro godinu dana mogao samo da prati vesti dok su ruske snage napredovale ka njegovom rodnom gradu. "Bilo je veoma teško", prisetio se Lišenko, "Ja sam iz Harkiva, moja porodica je bila u Harkivu i nisam mogao ni na koji način da utičem na situaciju."

Kada se njegova antarktička ekspedicija završila u proleće 2023, Lišenko se vratio u Ukrajinu i prijavio se da vodi pešadijsku jurišnu grupu.

U oktobru te godine, teško je ranjen ruskom granatom i amputirana mu je desna noga. Dok se oporavljao u bolnici u Kijevu u januaru 2024. godine, antarktički veteran je ponovo jedva izbegao smrt kada je ruska krstareća raketa Kalibar udarila u njegovo bolničko odeljenje, samo 15 metara od njegovog kreveta. Bojeva glava rakete mase pola tone nije eksplodirala.

Lišenko kaže da mu od života na Antarktiku najviše nedostaje drugarstvo. S malom ekipom od oko 12 ljudi koji provode 13 meseci u jednom od najpustijih predela na svetu, "odnosi među ljudima tamo prevazilaze prijateljstvo, postaju kao porodica", kaže Lišenko. "Zato što radite zajedno sa ovim ljudima 24 sata svaki dan i zavisite jedni od drugih, prijateljstva su takva da na kraju ostanete u kontaktu celog života."

Uprkos tome što hoda uz pomoć proteze, Lišenko se vratio u Vernadski u februaru 2025. na kratku smenu usled nedostatka osoblja.

"Nažalost, što se tiče našeg osoblja, nismo u sjajnoj situaciji jer se mnogo naših momaka bori", rekao je on. Ranije se našalio da je njegova jednomesečna smena kao "antarktički pirat, s jednom nogom i pingvinom na ramenu".

Ukupno je 32 naučnika i tehničara bilo angažovano i u stanici Vernadski, i borilo se za Ukrajinu. Jedan od onih koji trenutno služe na frontu je Mihajlo, čiji je vojni pozivni znak donekle neizbežan – "Biolog".

Morski biolog je bio u stanici Vernadski 2021, a trenutno je stacioniran na prvim linijama fronta kao specijalista za dronove.

"Na neki način, moj rad sada (na prvim linijama fronta) podseća na naučnu aktivnost", rekao je za RSE. "Radim s bespilotnim letelicama. Dakle, radimo nešto novo i što mnogi ne razumeju. Idemo na udaljena, zaboravljena mesta i pokušavamo da radimo po svakom vremenu."

Ali tu, kaže, sličnosti prestaju.

"Kada ste u borbenoj misiji, ne možete se opustiti. Svaki zvuk može biti važan. Svaki vaš postupak može imati tragične posledice."

Mihajlova naučna karijera je sada "na ledu", ali se nada da će joj se uskoro vratiti. "Ne vidim svoj život bez toga", kaže on. "I, ako mi zdravlje dozvoli, želim ponovo da odem na Antarktik."

Baza Vernadski je došla na udar kritika zbog troškova u vreme kada su sredstva potrebna za ratne napore Ukrajine. Nacionalni antarktički naučni centar zemlje branio je troškove antarktičke ispostave, koja je delimično finansirana stranim grantovima čija je upotreba u vojne svrhe izričito zabranjena.

"Ukrajina je jedna od nekoliko desetina zemalja koje imaju stanice na Antarktiku koje rade tokom cele godine i pravo glasa u Antarktičkom sporazumu", naveo je centar u saopštenju u maju 2024, dodajući da "Rusija ima nekoliko stanica na Antarktiku, finansira sve njih, a neke od njih modernizuje čak i tokom rata. Biće veoma srećni ako Ukrajina prestane da istražuje Antarktik i učestvuje u Sporazumu."

Portparolka Olena Maruševska je za RSE rekla da, pored toga što stavlja Ukrajinu na mapu polarnih istraživanja, baza služi i kao značajan instrument meke moći.

"Na primer, sada imamo dosta saradnje s (latinoameričkim zemljama) koje su nekako neutralne", kaže ona. "One ne znaju koga da podrže: nas ili Rusiju u ratu."

Kako Ukrajina sarađuje s tim zemljama na istraživačkim misijama na Antarktiku, kaže ona, "počinju da se osećaju bliže nama. Počinju da prate politiku. Počinju da glasaju za nas na različitim međunarodnim platformama."

U sadašnjem geopolitičkom trenutku, kaže ona, baza je "postala zaista važan međunarodni instrument".