Pogled iz Moskve i Vašingtona na Zapadni Balkan u jeku rata u Ukrajini

"Mislim da je za Rusiju prisustvo na Balkanu uvek bilo pitanje reputacije i kako izgleda, pre nego suštine", ističe saradnik Karnegi zadužbine za međunarodni mir, Maksim (Maxim) Samorukov.

On je bio saradnik moskovskog Karnegi centra do njegovog zatvaranja u aprilu 2022. po nalogu ruske Vlade. Karnegi zadužbina za međunarodni mir je krovna organizacija pod kojom je bio i centar u Moskvi.

Radio Slobodna Evropa (RSE) je u Beogradu na Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji razgovarao sa Samorukovim i predavačem Instituta za spoljnu politiku američkog Univerziteta Džons Hopkins u Vašingtonu, Edvardom Džozefom (Edward P. Joseph).

Osam meseci nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, odnos prema Moskvi i dalje nije jedinstven.

Zvanični Beograd odbija da se uskladi sa spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije (EU), čijem članstvu teži, dok Rusija istovremeno koristi pitanje Kosova kao argument za napad na Ukrajinu.

U februaru, kada je ruski predsednik Vladimir Putin naložio invaziju, zabrinutost da bi se konflikt mogao preliti na Zapadni Balkan postojala je i u Briselu i u Vašingtonu.

"Rusija i dalje ima kapaciteta ovde u brojnim zemljama da održava status kvo. Moramo se prisetiti da je status kvo na Balkanu pobeda za Rusiju", ocenjuje Džozef.

RSE: Da li je Zapadni Balkan bezbedan od uticaja rata u Ukrajini?

Samorukov: Rekao bih da jeste prilično bezbedan sada u odnosu na to kako je bilo na proleće. I to iz jednog jednostavnog razloga: resursi Rusije su iscrpljeni u ratu, koji ne ide onako kako je Kremlj planirao. Vidimo da Rusija gubi vojnu moć, svoje najbolje vojne divizije, trpi izvesne ekonomske posledice, njena sposobnost da manifestuje svoj uticaj na međunarodnoj sceni je takođe umanjena.

Tako da mislim da je Zapadni Balkan danas sigurniji nego što je bio na proleće, ali čak i na proleće mislim da je kapacitet Rusije da stvori probleme ovde (na Zapadnom Balkanu) je na neki način bio preuveličan.

Rusija je oduvek radila ovde u saradnji sa lokalnim akterima, i ti lokalni akteri, koji su nekada bili bliski saveznici Rusije nisu zainteresovani da prekinu status kvo. Oni su prilično srećni sa tim, oni uživaju u tom statusu, oni ne žele da izgube novac i svoj položaj. Oni nisu voljni da pomognu Rusiji u destabilizaciji regiona.

Džozef: Postavio bih pitanje drugačije. Rekao bih – ono što je trebalo da očekujemo nije bila destabilizacija usled ruske invazije na Ukrajinu. Trebalo je da očekujemo benefite i transformaciju Balkana od ruske izolacije i od veoma jasne nesposobnosti (ruskog predsednika) Vladimira Putina.

Ono što je trebalo da vidimo, što je trebalo da se desi ovde (u regionu) jeste potpuna diskreditacija Vladimira Putina kao neke vrste lidera i privlačne, jake figure, a pokazao se kao slab i nekompetentan lider. Trebalo je da očekujemo, naročito u Beogradu, jeste da ljudi budu odbojni prema tome i da to odbace, i to ne toliko zbog morala, jer smo svesni afiniteta prema Rusiji u Srbiji, već zbog njegove potpune nesposobnosti.

Ne bi trebalo da popustimo i kažemo da Rusija nema kapaciteta, Rusija i dalje ima kapaciteta ovde u brojnim zemljama da održava status kvo. Moramo se prisetiti da je status kvo na Balkanu pobeda za Rusiju. Smatram da se situacija na Balkanu pogoršala od početka ruske invazije u gotovo svim državama, osim u Albaniji.

RSE: Na koji način Rusija koristi pitanje Kosova kao argument za invaziju na Ukrajinu?

Samorukov: Kosovsko pitanje, dijalog Srbije i Kosova i taj konflikt je oduvek bio instrumentalizovan od strane Rusije. Nije tu reč o odnosima Rusije sa Srbijom, Kosovom ili sa Balkanom, šire gledano. Reč je o odnosu Rusije prema Zapadu i kako zajedničko susedstvo Evrope i Rusije treba da bude organizovano.

Rusija može citirati predsednika Kosova kada joj to odgovara i može ga diskreditovati kada joj to nije u interesu.

Mislim da nada da će Rusija zadržati neku vrstu doslednosti u odnosu na kosovsko pitanje nema osnova. Rusija će instrumentalizovati sukob na način koji joj koristi u tom trenutku. Srbija je takođe koristila poziciju Rusije da ojača sopstvenu poziciju. Kakvu će pak ulogu imati Rusija u dijalogu Srbije i Kosova pre svega zavisi od Vlade Srbije.

Džozef: Slažem se da pitanje Kosova i Rusija i Srbija koriste kako bi ostvarile sopstvene interese. Rekao bih da je Kosovo sama srž rusko-srpskih odnosa, to je ključno pitanje, ono koje sprečava Srbiju da postane deo Zapada. Nije to energetska zavisnost, već podrška Rusije u Ujedinjenim nacijama. I upravo zbog toga je bilo vrlo osetljivo pitanje kada se činilo da Putin sugeriše da je mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. (da Kosovo nije prekršilo međunarodno pravo kada je proglasilo nezavisnost, prim.aut.) bilo presedan za ono što se dešava u Ukrajini.

Ali, nije Rusija ta koja sve ovo kontroliše. I to nije Beograd. Poluga rusko-srpskih odnosa, kada je reč o Kosovu, je u rukama onih članica EU koje ne priznaju Kosovo. Dakle dokle god je Kosovo blokirano, Srbija ne mora ništa da radi, dok se odnos sa Rusijom nastavlja. Priznanje Kosova od strane članica EU koje to nisu učinile potpuno bi izmenile strateške kalkulacije (predsednika Srbije) Aleksandra Vučića. Jer, jednom kada izgubi Kosovo, kakve koristi onda ima od Rusije?

RSE: Koliko je održiv stav zvaničnog Beograda da ne uvodi sankcije Moskvi?

Samorukov: Vidim da je Kremlj prilično srećan sa sadašnjim stavom Beograda. Ne vidimo nikakvu vrstu nezadovoljstva Moskve u odnosu na Vučićeve izjave o Rusiji.

Mislim da je za Rusiju prisustvo na Balkanu uvek bilo pitanje reputacije i kako izgleda, pre nego suštine. I ako Vučić time što ne želi da uvede sankcije omogućava Rusiji da održi sliku da i dalje ima saveznike u Evropi, Rusija je zbog toga prilično srećna. Mislim da će se to nastaviti, jer odnosi Srbije i Rusije sa jedne strane gube svoju suštinu i osipaju se, ali na retoričkom nivou oni su prijateljski i to istoj onoj meri u kojoj su bili pre rata u Ukrajini.

Nije to samo zbog toga što se Vučić plaši osvete Rusije, već i zbog unutrašnje politike. Videli smo nedavne parlamentarne izbore, na kojima su gotovo četvrtinu glasova osvojile stranke koje su i više proruske od Vučićeve stranke. Tako da mislim da makar zbog unutrašnje politike, Vučić i dalje mora da zadrži prijateljsku retoriku prema Rusiji.

Džozef: Mislim da je upravo Vučić razlog zašto snažan afinitet prema Rusiji opstaje u javnom mnjenju u Srbiji i nakon ruske invazije na Ukrajinu. I to je potpuno logično.

Ona strana koja bi trebalo da bude uznemirena ovde su SAD i njeni partneri u EU. I pravo je pitanje zašto EU i SAD tolerišu ovu manipulaciju. Navešću samo jedan primer, a to je potpisivanje sporazuma između Rusije i Srbije o nastavku usaglašavanja pozicija u odnosu na spoljnu politiku. I to je potpisano sa Sergejem Lavrovim, koji je ministar spoljnih poslova Rusije i koji je pod sankcijama SAD-a. Potpisivanje tog sporazuma se dogodilo pred celim svetom na događaju na visokom nivou na američkom tlu, u Njujorku.

Tako da je pitanje ovde koliko dugo će SAD i njeni saveznici EU tolerisati ovaj način ne samo balansiranja, već i manipulacije i ponižavanja zapadne diplomatije.