Teofil Pančić: Kad Vučić izgubi prekidač
Možda je sve to imalo nekog smisla, ali ako jeste, onda je on odlično sakriven. Aleksandar Vučić je podizao tenzije na tri "fronta" istovremeno, da bi onda sve tri bile razrešene u jednom danu. A taj dan je bio, naravno, otprilike poslednji do kojeg se nešto konkretno moralo učiniti.
Najmanje istinskih tenzija je, naravno, bilo oko toga ko će biti premijer Vlade Srbije u narednom mandatu. U regularnim demokratijama teško da bi išta bilo važnije od toga ko će biti predsednik vlade, ali u Vučićevoj Srbiji sam je Vučić predsednik svega što je važno, a nominalni funkcioneri su samo figure. Zato je pitanje "Ana Brnabić, Miloš Vučević ili neko treći" možda bilo značajno za unutrašnje ustrojstvo Srpske napredne stranke i tanane razlike među njenim frakcijama i poslovnim trustovima, ali široj javnosti je bilo uglavnom svejedno.
Izbor Ane Brnabić je izbor kontinuiteta, a najava da će je Vučević zameniti na polovini mandata je još jedan dobar vic, ne zato što se to neće dogoditi, nego zato što je to još jedno cinično poigravanje s bazičnim pravilima parlamentarne demokratije.
Nakon tako intenzivnog dramatizovanja situacije da više ni reč "rat" nije bila tabu, Vučić je postigao sporazum s kosovskim premijerom Albinom Kurtijem i – od samog početka prenaduvani – problem sa ličnim kartama i registarskim oznakama automobila nestao je preko noći. I to je, uostalom, deo Vučićeve i vučićevske tehnike hendlovanja kriznih situacija (naročito onih koje je lično stvorio): pali ih i gasi na prekidač. Što može izgledati kao zgodna strategija za onoga ko je u posedu prekidača, ali je zapravo veoma rizično, jer prekidač može jednom i da zataji.
Bez obzira na inicijalnu apsurdnost celog zapleta, ovo je ipak svima donelo olakšanje. Ili možda ne baš svima? Svakako ne onima koji ovaj sporazum doživljavaju kao još jedan Vučićev ustupak i korak u pravcu implicitnog, ali nedvosmislenog priznavanja državnosti Kosova.
E, za takve je Vučić u istom paketu i istog dana spremio naročito dražestan poklon u vidu "otkazivanja" ili "odlaganja" Europrajda koji je trebalo da bude održan u Beogradu sredinom septembra. Zvanični razlozi su, naravno, bezbednosne naravi, a Vučić i njegova medijska mašinerija su to prikazali kao opasan sraz dvaju ekstremizama: onih koji bi da po svaku cenu održe "pedersku" (ovo je, verovali ili ne, Vučićev izraz) paradu, i onih koji bi po svaku cenu da je spreče. A sama ovdašnja vlast sebe smešta u razumnu sredinu između ovih užasnih ekstrema, pa pošto ovi nisu voljni da se sami disciplinuju, eto će to morati da učini vlast, dopadalo se to njima ili ne.
Odakle uopšte ovakav zaplet, ako se činilo da je ta priča već prestala da bude aktuelna, jer je u nekoliko prethodnih godina u praksi dokazano da se Povorke ponosa i slične manifestacije mogu održati bez većih problema?
Nasilni protivnici ovakvih manifestacija sastavni su deo ekstremno desničarskih, navijačkih i sličnih u osnovi kriminalnih i podzemnih struktura. Jasno je bilo još dok su radikali, potonji naprednjaci, bili u opoziciji, da su oni u veoma bliskoj vezi sa njima i da imaju odlučujući uticaj na njih. Kada su došli, to jest, vratili se na vlast, taj uticaj je, razume se, još veoma porastao. Zato od tada nekih velikih problema s "nekontrolisanim elementima", koji su se pokazali i te kako kontrolisanim, nije ni moglo biti. Šta se onda promenilo?
Jedna škola mišljenja kaže da Vučiću u ovom trenutku, usred ukrajinskog rata i kosovskih turbulencija, nije potreban još jedan front sa onima koji su desno od njega, a koji predstavljaju svakako nezanemarljiv deo javnog mnenja u Srbiji – javnog mnenja čiji je "desni profil" i Vučićeva vlast i te kako kreirala i negovala.
Druga škola bliža je mišljenju da je srpska desnica postala nešto poput već sasvim otvorene Pete kolone Putinove Rusije i njenih službi, i da vlast u Beogradu zapravo više nema kontrolu nad njom – ukratko, da je Vučić zagubio jedan od onih svojih "prekidača". I da je ovaj sada u drugim rukama. A onaj ko sada drži taj prekidač ima interesa da ovakvim pretnjama destabilizacijom pokaže Beogradu šta je sve u stanju da učini ako se ikada odvaži da prekine sa sedenjem na dve ili ko zna koliko stolica, i trajno se politički usidri na matičnom kontinentu.
I tako dolazimo do detalja koji možda najbolje dočarava apsurdnost situacije: LGBT premijerka objašnjava LGBT populaciji da treba da ima razumevanja i da se okane svoje agende, jer je ta agenda sporedna u poređenju sa... sa čim, zapravo? Sa Vučićevom agendom, recimo to bez mistifikacija. Lako je Ani Brnabić da to kaže, jer ona već živi tamo gde bi i svi drugi voleli da žive.