Произвођачи мрака
Сунце се још увијек надмудрује са стадом паперјастих облака које се размиљело небеским пашњаком, упорно навирује у сјенокосе и кланце и чини се да дану нема краја. Али, усред те ведрине и врелине која опија и храни љеност, одасвуд пири сивило мрака и, као под одбачен покривач пред зору, његова студ се увлачи у мисли и зебњу од које подилази тиха језа и дрхтавица. Ако се питаш откуд привид мрака у рани поподневни сат дугог јунског дана, могу само да ти кажем да се његове тамне сјенке, као измаглица, вуку из подрума душе, подрума у који су се, одавно и не без разлога, населиле сумња, неизвјесност, искуства пораза и губитака, сјећања на већ виђено а које обећава само још горе.
Ти, сугуран сам, памтиш једну од најбољих емисија за дјецу у којој је феноменални Милан Лане Гутовић својим још феноменалнијим измишљеним пустоловинама једнако забављао и нас одрасле. Лане „Пустолов“ је, из вечери у вече, на крају сваке од својих незаборавних прича, вадио из џепа флашицу из које је „пуштао најбољи мрак“, покупљен на ко зна којим меридијанима свијета. Тим „мраком“ је „гасио“ емисију и дјецу препуштао њиховим сновима, маштањима о неким својим пустоловинама са неизбјежним гусарима и тета Соком која је нешто као сигурна лука и амнестија за све могуће и немогуће будалаштине којима нас је, онако непоновљив, само на први поглед увесељавао. Данас, увјерен сам, већ схваташ и дубоко тумачиш поруке које је тако вјешто паковао у смијех и иронију а које су озбиљно упозоравале да прави, онај трули и смрдљиви, мрак не станује у његовој бочици већ се гнијезди у нашој пакости, мржњи, зависти, у свему ономе што нас, скупа и појединачно, држи миљама далеко од дјечјији наивне и невине душе „Пустолова“!
„Пустолов“ и његов „мрак“ су одавно пресељени у сјећање, освјежавано ријетким репризама, али производња мрака на овим просторима не престаје. Скоро да нема дана а да нас са неке од адреса несмијењених „произвођача“ мрака не заспу његовим црнилом и покушавају преплашити бабарогама које никако да оду из ормара и испод кревета. Авети свакакаквих неподопштина, од фашизма до запишавања антифашиста, призивају се без престанка, а све са циљем да нам, овако преплашенима, главе држе под покривачем како не би смо видјели да је „мрак“ који шире попут онога из флашице „Пустолова“. Колона ововремених „пустолова“ је непрегледна: од оног главног, краља из Растока, преко његових гласноговорника, затим сателита попут Пуре, Драгиње, Рашка, па онда Ервина, Кенане и Генција…. до куће у којој је, као у оној флашици Пустолова, затворен најцрњи од свих мракова и из које га сваке ноћи „пуштају“ да прекрије васколику Црну Гору.
А кад се испуцају све могуће „катакомбе“ из којих вире најцрње очи мрака: фашизам, клерикалиам, aнтиевропејство, анти НАТО став… онда добродође и мала нужда за велико засеравање ситуације. Важно је само да царује мрак. Мрак који собом носе они који су, што би се рекло савременим бирократским жаргоном, „по дифолту“ мраконосиоци јер долазе из поражене прошлости а против су свијетле будућности. Мада, бронзан до мјере да му никакво запишавање не може наудити, Љубо Чупић се и даље заносно осмјехује, овај пут, чини ми се од чуда. Не толико ономе бесловесноме Илићу кога је вишак нужде а мањак памети (а можда и нечији упут) притјерао уз његов постамент, колико заставама којима га бране. Заставама против којих се и дигао и пао.
Знају се чак и врло прецизне адресе на којима станује мрак, црњи од свих, и пријетња свему добром и напредном. На „домаћем терену“ то су Демократски фронт, сљедбеници четничког покрета, клер Митрополије, експозитуре неких медија из окружења. „Извањци“ су, традиционално, мрска и окупаторска Србија и њен „бич божји“ – Српска православна црква, Русија која је без Црне Горе, моћне и утицајне, као без десне руке и Кина која је, испоставило се, зао зајмодавац. А изнад свега, као злокобни лешинар над жртвом на издисају, кружи баук „тробојке“ са свим оним што она значи и симболизује.
У том мраку који је притискао Црну Гору и пријети да је не само заустави у „дугом путовању у Јевропу“ него сасвим урнише, једино свјетло које се назире тамо негдје на крају тунела јесте повратак на старо. У руке краља од Растока, у раље мафијашке ајкуле и осталих предатора који су деценијама глодали и до кости оглодали све што није било за небо свезано.
„Пустолов“ је свој мрак пуштао из бочице коју је држао у џепу, ови „пустолови“ и пустахије засипају мраком лопатама. Без умора и одмора. По њима, пала је ноћ без зоре, зацарила безмјесечна помрчина, а пјетловима који су нас деценијама будили и дан најављивали поткресана су крила и залемљени кљунови. Е, сад, ако си помислио на Дарка, Тању, Славка, Тамару, Славицу, Душку… твоја ствар. Мрачњаштво не би било комплетно и без биљега да у ту кацу без дна не доливају и они који би, по правилу, требало да, ако не фењер, а оно макар свијећу носе пред собом. Занимљиво, „бунари“ и њиховог мрака су скоро у длаку исти као и осталим сејачима, тако да се веома тешко орјентисати одакле јаче дува промаја вјекова за чија смо врата мислили да су коначно затворена. Како год, док „Пустолов“ почива у мраку неке од просторија тв архиве, пуштање мрака се наставља из дана у дан. И таман кад се учини да су његови произвођачи макар на тренутак починули, да су све славине до краја отворене, да се више нема одакле захватити, неко (из чиста мира) испише неку будалаштину, било на тараби, било на фејсбуку, запиша неки споменик, лане тежу ријеч и све креће утабаном стазом: повампирени фашисти, брадоње, четничке и поповске, окупатори, силници и насилници, сребренички негатори… хорде мрака пред којима се главни „свјетлобранитељи“, онај дрхтави Зувдија Хоџић и она чије су ми име а надимак нарочито, строго забрањени, осјећају као трстике пред орканом.
Ствар је са тим мраком и мрачњацима толико озбиљна да озбиљном човјеку дође да се упиша. Не на споменик, било чији да је – завређује дубок пијетет, већ од смијеха. А још кад би Катнићу неко дојавио да су Андрија и Милан поново позвани Москви у госте…. Била би то, сва је прилика, тама судњега дана. Сва је срећа што му сад нико не зна за адресу, иначе….
А сад призивам „Пустолова“ да опет пусти неки од оних својих кознаоткуда ухваћених мракова па да се, коначно, на миру прилегне и зора макар у сну досања.
Емило Лабудовић/ИН4С