Писма са села којег више нема: Романијо, пуста да останеш
Пада већ сатима. Густ, мокар, лепљив, крупним пахуљама засипа поља и пресвлачи их из зеленог у бијело рухо. Сиво – бијела копрена, лепршава као застава, налегла на видик и сузила га на мјеру замагљеног прозора иза којег царује мрак. Струје нема још од јутра и сва је прилика да је неће бити још задуго јер овдје се све брзо квари али се ужасно споро поправља. Тишину, тешку и ледену, повремено прекине лепет крила ноћног ћука који тражи конак, све друго је васиона „глува и уснула“, како је пјевао Мајаковски. Само још лелујави жижак свијеће која повремено запуцкета, својим слабашним сјајем насрће на мрак, онај споља и онај изнутра.
Вуку се сати самоће као уморан караван пустињом, натоварени претешким бременом сјећања. Жмурим (склопљених очију даље се види), и настојим да у себи стишам лавеж гладних паса који, упркос скоро ванверемској пустоши којом сам окружен, одзвања магмом мозга. А лају одасвуд. Из устајалих брлога који воњају по трулежи, њушке попануле пјеном бјеснила штекћу безубим вилицама, шкргућу, јалови у настојању да ноћ учине позорницом којом дефилује маскенбал лудака. Лају на свјетла која се назиру у помрчини, свјетла која ће их проказати и открити колико су ниски и беспомоћни. Колико им је лавеж само маска којом више крију сопствени страх него што плаше друге. Лају без умора, смјењују се, лају углавном хорски а, ту и тамо, својим пискавим лавежом, издвоји се по која кучка, која прсимице насрће на сопствену сјенку и трагове својих прљавих шапа по бјелини новог снијега. И не знам откуд, јави ми се асоцијација на Романију и њену хајдучку дружину. „Што пропусти Старина Новаче, дочекује Дели Татомире…“, па све до Грујице који је и остаће вјечито „мали“, ма колико се упињао да се прикаже великим.
Романијом више не крстаре хајдуци, расељену и расрбљену приграбили су је курјаци и шакали. А ову нашу Романију, тек отету из курјачких жвала, још увијек препуну сјенки, замршених звјерињих трагова, рушевина и катакомби, заосталих замки и снепутица, гризу одасвуд, уједају и балаве, не би ли је оставили у мраку, том вјековном зверињем јатаку. Сваки нови траг, дашак свјежег вјетра, зрак сунца који се покаткад пробије кроз деценијску облачину, дочекује се новим лавежом, сиктањем змија отровница и урликањем олињалих међеда који још не би да се повуку у зимски сан. Хајдуке, „кадре стићи и утећи, и на страшном мјесту постојати“, смијениле су некакве комите, чије је „комитовање“ омеђено надницом и резервоаром бензина.
А сваки покушај да се на ту какофонију која подсјећа на крчање старомодног радија на којем су станице одавно помијешане, одговори миром, тишином у којој се ствара и прти кроз сметове свих наших зима без прољећа, наилази на све јаче режање. И нема ничег и никог за чијим се трагом не лаје. Сваки нови корак новом пртином, тежак и бременит, олајава се баш због тога што је нов и што је пртина нова. И не зна се јесу ли у олајавању гласније подтрпезне кучке или курјаци са више полице у јазбини, а најгласнији су они из боље ушушканих брлога. А оно салонско лајање, лајање оних који ни прстом а камоли шапом нијесу мрднули да ову нашу Романију раздане и ослободе звјерињака, најгласније је и допире најдаље. У овој нашој мрчави и непричави, и од Романије црњој и непроходнијој, ништа није поштеђено, истина поготово. У парлогу на фетиш и идоле навикнутом, један светац се замјењује другим, предводници се мијењају, долазе нови, овјенчани благословом, да смијене старе, нагрђене анатемом, а само чопор, један те исти, изгладњео и обестрвљен, јури сопствени реп и урличе без престанка. Урличе на прошло и на будуће, на садашње и несвакидашње, на старо и ново, на чињено и неучињено, на гријех и невиност, на кривду и правду… на риједак мјесец и његову сребрну пљеву која се понекад оспе пустолином и изравна јој боре.
Вријеме је ко зна које, мрак дужи и од њега потро је све границе и само унутрашњи сат откуцава поодмаклу поноћ. Не знам чему ти ово пишем, чему настојим да и ја не урликнем у ову ноћ од које језа подилази. Јер, ако нијеси дио чопора, нијеси нико и мета си сваком. Романија не познаје и не признаје самотњаке. Или је, ипак, боље и лагодније завезати „мач уста“, заћутати и утонути у ништавило, оглувјети на оба ува и пустити да се чопор умори и коначно легне на шапе. Јер, Романија је гора у којој „разговора нема“!
Напољу тихо пропадање снијега прераста у праву вијавицу и читаве пласе подивљалих пахуља ударају о прозоре. Хладно је, свијећа је скоро догорјела, и мрак се полако увлачи у углове собе. Мрак црњи од рудара треће смјене кад излази из јаме. Мрак густ као тијесто од препрженог јечма, а такав, кажу, бива увијек пред свитањем. Има ли наде да се ово раздани?
Романијо, пуста да останеш!
Емило Лабудовић/ИН4С