Русија постоји, била је и биће, то је чињеница с којом ће Американци морати да живе и науче да поштују руске интересе – поручио је председник РФ Владимир Путин с прошлонедељног Петербуршког економског форума (ПМЕФ). Ова порука је утолико актуелнија јер је Путин истовремено објавио и да је прва нит „Северног тока 2“ завршена и да се може почети с пуњењем гаса.
Током сусрета с главним уредницима светских медија, шеф Кремља је нагласио да је нормализација односа Москве и Вашингтона могућа само уз испуњење овог услова – поштовања Русије и њених легитимних интереса. То је, уједно, била и његова главна порука америчком колеги Џозефу Бајдену, уочи њиховог првог самита, заказаног за 16. јун у Женеви. Од тога ће и зависити успех разговора двојице лидера који имају много тога један другом да кажу, након десет година од њиховог последњег сусрета, у Москви, још у време док је Путин био премијер Русије, а Бајден потпредседник САД.
САД на путу СССР
Сада руски председник подвлачи да је актуелно стање руско-америчких односа условљено позицијом Вашингтона, који уводи санкције против Москве „о сваком поводу и без повода уопште“. Истовремено, изразио је наду да ће састанак с Бајденом бити конструктиван јер постоје заједнички интереси. Да ли ће заиста тако и бити отворено је питање, имајући у виду да је амерички председник одговорио посредно и Путину, путем свог ауторског текста у Вашингтон посту, поручујући да „САД морају да воде свет с позиције силе (снаге)“ због претњи какве су ковид, климатске промене и – Русија и Кина. Зашто баш САД „морају“ да предводе свет својом силом, када их је „свет“ овластио за тако нешто и није ли већ свима помало доста те силе, то су вероватно питања која ће му у Женеви поставити и Владимир Путин.
Јер друга Путинова порука Бајдену тиче се америчке садашњости и будућности, где је упозорио Вашингтон да прави исте грешке као некада Совјетски Савез, оценивши да „накупљају проблеме с којима касније неће моћи да изађу на крај“. „Ја ћу вам рећи, као бивши грађанин бившег Совјетског Савеза. У чему је проблем империје? Њима се чини да су толико моћне да могу себи да допусте мале омашке и грешке: ове ћемо купити, ове ћемо застрашити, са овима ћемо се договорити, овима ћемо дати стаклене перле, овима ћемо припретити војним бродовима – и решили смо проблеме“, описао је руски лидер.
Али при томе, подвукао је, количина проблема „нараста и долази тренутак када с њима више не можеш да изађеш на крај“. „Сједињене Државе сигурним ходом, чврстим кораком иду управо путем Совјетског Савеза“, поручио је шеф Кремља. Ова изјава се практично надовезује на његове речи од пре тачно годину дана, када је изразио наду да ће „темељне основе америчке демократије помоћи Сједињеним Државама да изађу из криза које се одвијају у земљи“. Ово подсећање је утолико важније ако се има у виду приметна нестабилност која се након тога проширила Америком, као плод политичких, расних и социјалних сукоба и немира.
Многи би, поготово на Западу, били склони да Путинове речи поново припишу његовој наводној жељи да науди Америци или, још горе, да их протумаче као одраз некакве слабости, па чак и неког подмуклог одговора на притиске и претње којима је Москва изложена из тог истог Вашингтона и његових савезника и истомишљеника. И ту би, опет, суштински погрешили. Јер не могу се назвати слабима политичар и држава који су „прогурали“ још један свој магистрални гасовод у само срце западне, НАТО империје, упркос свим санкцијама, претњама и противљењу „најмоћније силе света“. Показало се, опет, да су Путин и Русија имуни на сва застрашивања и подмићивања, а најмање су спремни да „прогутају“ шарене перле као што су то, мање или више одушевљено, чиниле руске елите током деведесетих година прошлог века. Ако ништа друго, бар због тога би речи руског председника требало пажљивије размотрити. Али није то ни издалека једини разлог.
Распад СССР-а Владимир Путин је својевремено назвао „највећом геополитичком катастрофом 20. века“ и током државничке каријере трудио се да не понови ниједну совјетску грешку, чак и када су га геополитички ривали на све могуће начине на то подстицали. Он је добро разумео механизме посрнућа и пада суперсиле, посебно оне као што су претерана потрошња, занемаривање сигнала који долазе од непоузданих и растрошних савезника, игнорисање унутрашњих антагонизама… А посебно – наступи с „позиција силе“, исказивање непоштовања и ароганције према „малим“ народима широм света и наметање свима њима своје воље. Пример „Северног тока“ најбољи је пример како односи међусобног уважавања и узајамне користи могу ипак да превагну над „супериорношћу и командовањем“ из једног центра. И како, ма колико зависни и подложни утицајима били, нису баш сви у свету „слепи код очију“. И да ће – таквих бити све више. И више…
Речи из домена егзотике
Путин је Белој кући поручио да ће „морати да науче да поштују интересе Москве“ ако желе нормализацију односа. Ово је став сасвим супротан од оног који би очекивао просечан конзумент западних медија. Па, зар Путин и Руси нису на коленима, плачу, пузе и моле Запад да им се смилује? „Главно, што је неопходно учинити, јесте да се односимо једни према другима с поштовањем и узимамо у обзир интересе једни других. У најширем смислу те речи. Није Русија сатерала односе Москве и Вашингтона у њихово садашње стање“, рекао је шеф руске државе. Наизглед, сасвим нормални политички ставови и захтеви. Међутим, у вокабулару данашњих владара света речи као „поштовање других и њихових интереса“ спадају у домен егзотике. Да није реч о нуклеарним суперсилама, то можда и не би било толико опасно.
И Бајден у ауторском тексту поручује да САД „не траже сукоб“ с Русијом. „Желимо стабилне и предвидљиве односе тамо где можемо да сарађујемо с Русијом, на питањима као што су стратешка стабилност и контрола наоружања“, пише амерички лидер. Наглашава, међутим, да у Женеву долази након разговора на високом нивоу са својим пријатељима, партнерима и савезницима из Г7, НАТО и ЕУ, „који свет виде кроз исту призму као САД и с којима смо обновили наше везе и делимо циљеве“.
„Остајемо јединствени у супротстављању изазовима Русије по европску безбедност, почев од њене агресије у Украјини и неће бити сумње у решеност Сједињених Држава да брани наше демократске вредности, које ми не можемо одвојити од наших интереса“, истакао је амерички лидер, али и додао да је „наметнуо значајне последице за понашање које угрожава амерички суверенитет, укључујући мешање у наше демократске изборе и председник Путин зна да нећу оклевати да одговорим на будуће штетне активности“. На крају, још једном је подвукао „посвећеност Сједињених Држава, Европе и сродних демократија да стану у одбрану људских права и достојанства“.
Упркос томе што у његовим речима провејава одређена доза спремности за сарадњу с Русијом, у целини овај ауторски текст тешко може да потекне од некога ко „не тражи сукоб“. Ако саговорника, уочи важног сусрета где очекујете уступке, јавно и директно оптужите да је агресор (а неколико недеља раније га, такође јавно, назовете убицом), па му уз то и припретите „значајним последицама“ ако настави да ради нешто за шта га – без икаквих доказа – унапред оптужујете, онда и друга страна има легитимна права да, себи и другима, постави одређена питања. И понуди своје одговоре.
Зато је Путин јасан када каже да „нисмо ми“ довели односе у ћорсокак. „Нисмо први предузели ниједан корак у нечему што наноси штету руско-америчким односима. САД су, са своје стране, учиниле мноштво корака који су се крајње негативно одразили на билатералне односе. Да ли смо то ми уводили санкције против САД? САД су уводиле и настављају да против нас уводе санкције о сваком поводу, и без повода уопште. Само зато што ми постојимо. Али с тиме ће морати да се помире. Русија постоји, била је и биће, исто као што ће бити и САД које играју важну улогу у свету“, рекао је руски лидер и напоменуо да „не очекује велике продоре“ на самиту с Бајденом.
Обојица председника слажу се да великих помака неће бити, али је ипак значајно да се лидери САД и Русије поново сретну, три године након самита Путина и Доналда Трампа, 16. јула у Хелсинкију. Сусрет, одржан у финском председничком дворцу (некадашњој резиденцији руских императора), није донео ниједан потписани документ, а и тада је тема била руско мешање у америчке изборе. Скромним дометима састанка допринела је чињеница да су америчке службе, дан уочи сусрета Трампа и Путина, ухапсиле у Вашингтону Рускињу Марију Бутину под оптужбом да је „нерегистровани инострани агент“, након чега је добила 18 месеци затвора. То је била директна порука руском председнику, чија старија ћерка носи име и презиме које се у само једном слову разликује од Марије Бутине – да не рачуна на „продор“ с Трампом. И показало се да је тачно.
Ни сада, док Бајден најављује наступ с „позиције силе“, Путин не може да рачуна на велике домете самита, иако би то било важно за цео свет. Јер опасно за све би било да од сада и он почне да наступа с позиција силе. А већ би и могао, полако…
Бојан Билбија/Печат