Кад се измиримо са собом – вратићемо капелу оном Србу, како је Његош често писао за свој народ
Кад сазримо не као гордељивци већ као Срби и хришћани, ми ћемо бити у стању да суверено, одлучно, без трчања за другима али и без презира њих, вратимо капелу на врх Српства највећем српском пјеснику. До тог дана сви ми, у Србији, Српској и Црној Гори, морамо да се вратимо Светим Тајнама, да се у […]
Кад се измиримо са собом – вратићемо капелу оном Србу, како је Његош често писао за свој народ
Кад сазримо не као гордељивци већ као Срби и хришћани, ми ћемо бити у стању да суверено, одлучно, без трчања за другима али и без презира њих, вратимо капелу на врх Српства највећем српском пјеснику. До тог дана сви ми, у Србији, Српској и Црној Гори, морамо да се вратимо Светим Тајнама, да се у домовима молимо за све побацане у пасјим гробљима, за гријехове комунизма у југословенства, казао је у интервјуу за ИН4С, протојереј ставрофор др Дарко Ристов Ђого, ванредни професор на Богословском факултету у Фочи.
Сеобе и тежња ка уједињењу као усуд српског народа, да ли је то тако? И гдје смо данас на том путу?
Дозволите ми најприје да оцртам једну врло важну скицу српског народа – она није произвољна. Напротив: плод је непроспаваних ноћи над Жарком Видовићем. Она се појављује као граница, као линија на сљедећи начин: српски народ је завјетна зејадница. Заједница Крви и Тијела Христа Бога, па самим тим – Небеска Србија, идентитет заснован на Цркви. Ко год је у стању да се застиди свог српског идентитета, свог учешћа у тој задјеници – нека прескочи овај интервју, било да је конвертит у неки нови идентитет, или да је „паметни човјек“ који сматра да може да се приватно стиди Христа или приватно стиди српског идентитета, а да му свакако припада.
Ми не треба да размишљамо примарно о уједињењу а секуданрдно о јединству, о Цјелини српског народа (велико слово ми се није омало). Ми треба да знамо да смо једно, ма гдје живјели. Такође, наше сеобе су готове. Ми треба само још да мислимо о сеоби у Небеску Србију, наш крајичак Царства Божијег. Нити ће нас потјерати синови пакта НДХ и КПЈ у Српској, нити у Црној Гори, мада о томе сањају и прижељкују и пријете сеобама. Ми више немамо куд. Потјерали су нас одакле су могли, разјединили што су могли. Стање није сјајно, али ми можемо само у уједињење из јединства кој еосјећамо.
Сеобе јесу нешто што свједочи о нашем хришћанском идентитету. Црњански, који их је осјетио као нашу судбину, највећи је недовољно прочитани српски писац. Али то су биле и остале сеобе као знакови наше потраге за смислом. Знате, као свештеник сам увидио да Срби теже живе без смисла живота него без ичег другог. Некад, као у Кавафијевој пјесми „Град“ или „Полис“, помсилисмо да можемо да дођемо до смисла селидбом. Но, то није баш тако. Ми се селимо, али смо до сада пребивали и остали ипак – ми. Неко је и напуштао свој идентитет – селио се у други – хрватски, турски, антиспрски црногорски и сл. Али језгро се селило само ка Богочовјеку и Небеској Србији. Зато је питање сеоба заправо питање коначног одредишта. Срж српског народа не стиди се свога имена, већ се сели ка Небеској Србији као наручју Христа.
Уједињење у духовном, културном и политичком погледу српског народа у земљама региона представља легалну и легитимну идеју. Њени противници, пак, у томе виде фашистичке тенденције и позиве на крвопролиће иако је то управо оно што они својом реториком подстичу. Шта мислите, због чега је то тако?
То је питање за много историчара. Један дио кривице припада српској интелигенцији у Србији 19. вијека која је напустила завјетни концепт српске нације умјесто кога је пригрлила незавјетни, језички, политички, грађански концепт као супротност завјетном. На то су се надоовезали интереси Аустро-Угарске која је производила „босанску нацију“ и протежирала хрватски интегрализам у Босни, Херцеговини и Боки, затим мржња КПЈ према српском становишту у СФРЈ. Ја не само да знам да ћемо се ујединити, макар ја дао живот за ту стварност и идеју већ вјерујем не само у будући државу већ у садашње јединство српског народа у Србији, Српској и Црној Гори. Јесте да су наше политичке структуре често недостојне и идеје и стварности. Али, да вас питам: јесте ли читали нашу политичку и идејну историју у 19. и 20. вијеку? Није она идеална. Ипак. осјећај јединства рађа уједињење. Оно, за сада, треба да буде културно, духовно, образоно, личчно, а затим и политичко и свако друго. Ми не желимо крвопролиће. Али ми нисмо људи без суштине, нула (ако неко мисли да је и Србин и „вјешти човјек који не да да се види његов српски идентитет“ – треба да зна да је ипак нула.) Ми нећемо бити неко кога је могуће премљети. Тренутну консталацију односа и тзв „држава“ направио је неко без нас. Ми смо сила која у Христу траје. Нећемо наглити и нећемо одустати док се не нађемо заједно, то треба да се зна. А људи којима је то проблем нека се забрину.
Ми не треба доминантно да се бавимо људима који су се одрекли српског идентитета. У њима није никада био кључ нашег опстанка – већ у нашем одмосу према Христу и једних према другима. Нас треба да инетерсује шта се дешава у Никшићу, Нишу и Приједору. Остало је мање важно. Треба да исправљамо себе, да радимо на обнови Духа и народа, на обнови повјереа у смисао живота, српског идентитета и на уздизању нас самих. Све остало је беспредметно. То не значи да не треба да се бавимо оповргавањем лажи муслимаске и дукљанске фалсификоване историографије која људе који за себе кажу да су Срби настоји да уклопи у своје небулозе. Ми треба да се бавимо аргументима који су од реда на странни српског народа јер ми јесмо народ са великом и богатом историјом од које се крало и узимало. Ми треба да напоемемо једни друге да је Његош за себе упорно писао да је Србин и да он није идиот коме је то неко могао да подметне.
Да краљеви Котроманићи за себе пишу да су Срби. Али то не значи да треба да се опсесивно бавимо њима, на начин на који се агресивна србофобија бави нама. Нема разлика мора да постоји.
Ако су литије биле духовна револуција и враћање Црне Горе себи, да ли ће враћање капеле на Ловћену допринијети заокруживању те цјелине и, симболички, означити суштински почетак уједињења?
Сигурно да хоће, али прије тога треба да се вратимо суштини литија која се у моменту када пишем одговор на Ваше питање распознаје врло тешко. Литије су биле отпор, свештена тајна Српске Православне Цркве, па самим тим чин православног, српског, историјског, предањског интегрализма (све су то синоними, мада многи бјеже од синонимности Православља као апстрактнијег појма и Српства као конкретизације начина постојања у Цркви –међутим у Црној Гори свако, од дукљана преко дуалиста до интегралиста зна да су у суштини „православље“ и Српство синоними, само је питање ко је када спреман да то себи призна). Али оне су тренутно појам који као да се отргао својој суштини. Свете тајне се у Цркви гледају на основу њиховог учинка. Ако сте се развели – ѕаба сте се вјенчали. За њихов учинак су важни Бог и човјек. Ако Бог благослови, а човјек се опире, онда нема учинка, гордост ради своје, човјек се опире Богу. У тренутку у коме се српске странке и Митрополија црногорско-приморска свађају и гложе јер и код једних и код других ради гордост због литија – литије су таквим односом обесмишљене јер су само подигле ниво гордости код оних склоних том гријеху (сигрно нису код Марка Ковачевића или код о. Предрага Шћепановића, добрих људи, Срба и хришћана). Зато је важно да схватимо да су литије или залог нашег повратка Цјелини или су само успомена на непреображену и непокајану гордост. Надам се да ће превагнути оно прво.
Кад сазримо не као гордељивци већ као Срби и хришћани, ми ћемо бити у стању да суверено, одлучно, без трчања за другима али и без презира њих, вратимо капелу на врх Српства највећем српском пјеснику. До тог дана сви ми, у Србији, Српској и Црној Гори, морамо да се вратимо Светим Тајнама, да се у домовима молимо за све побацане у пасјим гробљима, за гријехове комунизма у југословенства.
За гријех веће љубави према свом задовољству него према своме дјетету. Кад се измиримо са собом – вратићемо капелу оном Србу, како је Његош често писао за свој народ, и бићемо спремни да се ухватимо у коштац са другим искушљеима. Доћи ће и тај дан.
Бог се јави!
Дарко Ђого/ИН4С
Кад се измиримо са собом – вратићемо капелу оном Србу, како је Његош често писао за свој народ