Пушкин у Стаљиновим рукама
Ове године се навршава 100 година од револуције 1917, и 80 година од 1937, када су Стаљинове репресије достигле врхунац. Тада је Совјетска Русија посветила изузетно велику пажњу 100. годишњици смрти песника Александра Пушкина. Пре тога је његово име било у сенци, али је 1937. уздигнуто на највећу могућу висину.
Уместо марксизма, који је индиферентан према националној припадности и одбацује културу, народност, традиционалну државност, нацију и духовност, почиње да се промовише готово класична културоцентрична империја са Пушкином у самом центру.
Утркивање са емиграцијом
Стаљинова је заслуга што је те године, без обзира на социјализам, Пушкину указана заслужена част. То није била једноставна одлука с обзиром да је у 19. веку Пушкин био песник искључиво интелектуалне елите. Његовог имена није било на списку књига које чита револуционарна интелигенција. Сматрало се да су Пушкинова дела сувише апстрактна и да су далеко од насушних народних потреба. Стаљин је изврсно познавао класичну руску књижевност и волео је револуционара Чернишевског, али је волео и Достојевског и Пушкина.
Чврста рука поново на цени: Стаљин све популарнији у Русији
Појединци сматрају да је на Стаљинову одлуку о Пушкиновој „рехабилитацији“, између осталог, снажно утицала и чињеница да је у руској дијаспори у иностранству почев од средине 1920-их Пушкинов култ из године у годину био све популарнији. Совјетска Русија је врло пажљиво пратила шта се дешава у руској дијаспори (Стаљин је добијао сва колико-толико значајна издања руске емиграције). У дијаспори је постојала намера да се 1937. године организују велике свечаности поводом Пушкинове годишњице. Постоји мишљење да је Пушкиново име на тај начин постало врло опасно политичко оружје у рукама дијаспоре и да је Стаљин могао доћи на идеју да га преотме од емиграната.
„Канонизација“
Од 1922. сваке године почињу да се обележавају званичне вечери поводом годишњице песникове смрти, на којима се за Пушкина говорило да је он „руско пролеће, руско јутро, руски Адам“, а поређен је са Дантеом, Петрарком, Шекспиром, Шилером и Гетеом.
У стварању култа примењена су сва расположива средства. У припрему јубилеја укључили су се научници, писци, композитори, политички и друштвени радници и изадавачке куће, од највећих до најмањих, филмска индустрија, позоришта (од Бољшог театра до позоришне секције Урјупинског совхоза), фабрике, колхози и совхози.
У земљи није остао ни један човек коме „бољшевички“ директно није дато до знања да је Пушкин велики.
Трг Пушкина, Москва, 1937. година / Архивска фотографија
У Лењинграду, Кијеву, Минску, Тбилисију и Јеревану постављени су нови споменици или је започета њихова изградња. Пушкиновим именом су назване старе и нове улице, тргови, школе, паркови, станице метроа и железничке станице, колхози и совхози. Народни уметници су стварали огромне слике посвећене Пушкину, а народни композитори музичке поеме и циклусе. Водећи театри Москве и Лењинграда почели су да се утркују у постављању Пушкинових драма на сцену.
Пушкиново име је одјекивало из свих разгласа и грамофона, са улица и тргова украшених његовим портретима, са плаката и разгледница, агитационих одељења у фирмама и зборова радних људи у фабрикама по целој земљи... Буквално у свакој школи, па и фабрици, у колхозном и совхозном клубу непрегледне Русије постављане су типске изложбе посвећене Пушкину.
Одштампано је преко 14 милиона примерака јубиларних издања Пушкинових дела, и то на свим језицима народа који живе у СССР-у, укључујући и асирски, бурјатски, грчки, јеврејски, коми-зирјански и многе друге.
У фабрикама и колхозима брзо су се шириле масе одушевљених песникових поклоника и познавалаца његовог дела, окупљених у клубове. Уметнички атељеи и мајстори народне радиности преплавили су земљу стотинама хиљада фигурина, бисти и сл.
Архивска фотографија
На саму годишњицу, 10. фебруара 1937. године, у Москви се у Бољшом театру окупила цела партијска елита. У Стаљиновом присуству је отворена свечана седница посвећена стогодишњици од смрти највећег руског песника.
Пренос свечане седнице емитован је у целој земљи. На отварању је народни комесар за просвету и председник Пушкиновог комитета Бубнов клицао:
„Пушкин је наш! Само у земљи социјалистичке културе ватреном љубављу је обасуто име бесмртног генија, само у нашој земљи је Пушкиново стваралаштво постало општенародно добро.
Последњи Пушкинов двобој: Пет чињеница о песниковој смрти
Пушкин је прослављен, култ је заживео.
Говорећи речима филозофа Антонија Грамшија, Пушкинов култ је „забетонирао народне снаге“, повезавши мултинационалну земљу у јединствени културни простор и поставши на тај начин веома моћна кохезиона империјалистичка сила.
Скраћена верзија чланка објављеног у листу „Взгляд“